Opservatorium

Mnogi ljudi ne obraćaju pažnju na momenat kada otvore oči ujutru i ustanu iz kreveta. To je jedna od rutinskih stvari koje obavljamo što bi rekli po defaultu. Neko malo teže, neko lakše, nekome treba više vremena da se rasani, nekome manje. U svakom slučaju niko ne razmišlja o tome da postoji nešto u nama što nas na to pokreće, što čini da o tome ne razmišljamo, jer funkcioniše samo po sebi. To je naš unutrašnji pokretač zadužen za to, ono što nas dalje vodi da obavljamo sve ostale radnje, i dalje ostvarujemo sve ostale ciljeve ili radne zadatke tokom dana. Ipak, postoje stanja, kada taj unutrašnji pokretač oboli. Kada on ne radi kao što inače radi. To se nikada ne dešava preko noći, on se umara lagano kao bolest koja se uvlači ispod pokrivača obolelog i zahvata ga tako da ovaj to ni ne primećuje, sve dok ga ne pokrije celog i uhvati u svoju mrežu, a zatim je stegne i smoždi ga. To je upravo ono što radi depresija. Kod depresije se čoveku umori unutrašnji pokretač, izgubi snagu i vo...

Biti u situaciji da nešto uradiš, a ne uraditi ništa, to je onda potpuni promašaj za čoveka, promašaj ljudskosti i svega smislenog u jednoj ličnosti. 

Osudi i požuri da osudiš pre nego što budeš osuđen. I tako sudi ceo život, svakog trenutka, uvek ima nekoga kome treba suditi, nema odmora! Sudi drugima, da drugi ne bi dva puta sudili tebi, jer jednom moraju, to je u nama svima. Na kraju krajeva u nečemu moraš biti dobar, a u tome je daleko najlakše biti. Zato ne štedi, osudi već sada, ne ostavljaj ništa za sutra. Sudi danas bratu svome, sutra ocu, prijatelju, komšiji, prodavačici u radnji, službeniku u banci, pešaku na ulici.. svima sudi što pre i što više. Ne udubljuj se u karaktere, nemaju ih drugi, imaju samo mane. U svakome vidi mane i sve ono što ne bi želeo da si, a zapravo jesi, jer suđenjem drugih osuđuješ sam sebe..

Šetam Knezom. Nedelja veče. Cela ulica je pretvorena u živu reku ljudi koja sporo teče pločnikom. Među njima i ja. Vrućina izbija sa granitnih ploča i zidova zgrada. Uličnih svirači zabavljaju prolaznike. U tom trenutku čujem poznatu melodiju koja mami čula. Violina. Krećem u tom pravcu. Muzika postaje sve glasnija, a utisak potpuniji. Nalazim konačno violinistu. Snažan čovek srednjih godina koji sa takvom strašću svira da to ne ostavlja nikoga ravnodušnog. Kakav doživljaj. Emocije me obuzimaju celog. Prepoznajem melodiju ali nesiguran pitam u pauzi za naziv. Naravno, Adagio od Albinonija. Večnost je prekratka za ovakve stvari. https://www.youtube.com/watch?v=MfkzNNaXFyo&feature=youtu.be

Jedna starija gospođa seda ispred mene u busu, vadi telefon i kreće da kucka poruke. Ekran veliki, slova povećana da se vide iz aviona, a poruka stiže ni manje ni više nego od Guzice. Guzica je reklo bi se po obraćanju ni manje ni više nego gospođin muž. G-din Guzica se interesuje da li je njegova gospođa kupila prozor. Gospođa Gospodina Guzice mu odbrusuje kako je u još u gradu upisujući impozantan broj uzvičnika na kraju svake prosto proširene rečenice. Guzica se izvinjava što je nešto uopšte pitao. Gospođa gospodina Guzice nervozno lista dalje poruke. Imena i sadržaji nisu za komentarisanje, ali pojedini pošiljaoci toliko koriste autocorrect da bi se reklo kao da su pijani.

Ćutimo. Oboje uprtih pogleda negde daleko u horizont, u pučinu. Svako u svojoj ležaljci, telefonu, svako u svom svetu, u svojim problemima, svom haosu. Kao uživamo. A zapravo svako od nas u svojim mislima. Između nas provalija. Provalija široka 30 cm, ali duboka kao najdublja dubina mora. Hladna i mračna. Provaliju smo napravili mi svojim ćutanjem. Ućutali smo se iz valjda straha da bilo šta kažemo jedno drugome, da ne opterećujemo onoga drugoga svojim problemima i mislima. Podsećamo na one parove koji su 20 godina u braku i koji više nemaju šta da kažu jedno drugome, slomljeni od tereta svakodnevnice. Ali mi to nismo. Mi smo tek došli na naše prvo more. Sa decom. Njenom decom. Oko nas prži sunce. Na horizontu se pojavi banana koju vuče čamac sa ljudima koji veselo poskakuju na njoj. Oboje nam privuče pažnju. Ona spontano započne razgovor. I pored svih problema koje ima, uvek vedrim tonom, jedna od stvari koje sam voleo kod nje: - Hej vidi ove ljude na banani koju vuče čamac. - ...

Najranije sećanje mi seže iz doba kada sam imao možda godinu i po dana. Tada sam spavao u krevecu sa pletenom ogradom. Pored kreveca je bio bakin krevet. Provukao bih rukicu kroz pletene trouglove i držao baku za ruku. Sećam se još uvek njene meke smežurane kože na rukama. Sećam se i mirisa kreme kojom ih je mazala. Bila je to ona krema Merima koja se nekada prodavala. Sada bake odavno nema. Sada sam veliki i sada me niko više ne drži za ruku.

Kada sam bio mali (svega 3 ili 4 godine) otac me je vodio posle posla u tašmajdanski park. Tada je još postojao vozić koji je tuda išao. Posle vozića bismo seli na obližnju klupu. Tamo bi otvarao svoju inženjersku kožnu torbu na rame, i vadio termos i sipao mi toplo čokoladno mleko. Mislim da nikada neću zaboraviti miris tog čokoladnog mleka. Jer to nije bio samo miris mleka, to je bio miris bezbrižnog detinjstva.

Zaljubljenost je zanesenost srca, a ljubav je svesni spoj srca, duše i uma.

Ljubav nisu leptirići u stomaku. Ljubav nije ni popustljivost. Ljubav je borba. Konstatna borba. Borba za drugu osobu. Borba za podizanje dece. Borba za njihovo vaspitavanje. Borba za prijateljstvo, borba za bližnje, borba protiv sebe, protiv svog ega, protiv svog ponosa, sujete, protiv svojih grešaka, protiv sitničarenja, sve je to ljubav. Boriti se za nekoga znači voleti ga. Boriti se protiv svojih grešaka i mana znači voleti sebe. Dok god je borbe za boljitak drugoga biće i ljubavi.

Komunikacija je presudna za svaki odnos. Bilo to prijateljstvo, veza ili brak svejedno je. Gde nema otvorene komunikacije i gde se o problemima ćuti, nema ni odnosa. Najviše problema se dešava kada pustiš partnera da se povuče u sebe i pravi svoje konstrukcije. Sa druge strane što je bolja ta komunikacija, to se stvara veća bliskost. Kada supružnici zaćute, to nikada ne ide u dobrom pravcu. Kada partneri zaćute, muzika nestane. Zato pričajte između sebe, i nemojte da vam bude ijednom neprijatno, ni da kažete šta mislite, ni šta osećate, ni kako doživljavate stvari. Provocirajte razgovor onda kada naiđete na ćutanje, borite se za to. Iskoristite sve pre nego što odlučite da dignete ruke od drugoga.

Danas mi je nešto bolje pošto sam se juče napio kao svinja. Još uvek mi je mutno u glavi, vrti mi se, ali postajem svesniji sve više sveta oko sebe. Gledam ljude oko sebe koji i dalje uživaju u svom pijanstvu, tek poneki se trezne i nije im lako. Sunce prži i ubija sve pod sobom. Videću da danas možda zasadim jedno drvce, koje će mi sutra pružati hlad. Oni pijani mi se uvek smeju, kažu baš si budala, umesto da ležiš i cepaš pivce, ti po najvećem suncu uzeo da kopaš suvu, tvrdu zemlju na kojoj ništa ne rađa. Dođi ovamo kod nas, batali to. Tamo neki ljudi koji su imali sreću da se otrezne su uzeli da prave neku daščaru od koje se nadaju da će im pružiti hlad. Neki drugi kad su se otrezneli krenuli odmah u kukanjavu, kako im je vruće i kako će izgoreti na suncu. Oni pijani se zabavljaju, pevaju, svađaju oko toga za koga će ko da navija, ko je u pravu, a ko nije, ko je šta povalio, koga će sledeće da opljačkaju. Gledam svet oko sebe i shvatam da pijani nikada nisu imali više razloga za pij...

Najveći ljudski neprijatelj koji postoji je ljudski ego. To je ono što je najrazornije za čoveka. Preveliki ego ga sprečava da stekne nova saznanja, nova iskustva, udaljava ga od drugih ljudi, od mira, ljubavi, od svega onoga što bi mu koristilo. Vodi ga u bes, ljutnju, zavist, zlobu, osudjivanje, svadju, predrasude, u jednoumlje bez mogućnosti objektivnog sagledavanja stvari, obmanjuje ga i ne dozvoljava mu da preispita svoje postupke kako bi ih osvestio, te shvatio da možda greši. Pobediti ga značilo bi pobediti sebe, kao što na spomen ploči mog pokojnog deke stoji:  " Najteža je pobeda nad samim sobom. "

Potaknut statusom Hadži Sonja Martić i time kako smo postali netrpeljivi u polemikama jedni prema drugima odlučio sam da i sam sastavim svoj status na tu temu, koji možda neće zadobiti toliko pažnje, ali će možda (bar se nadam) nekome značiti da malo razmisli o tome. Naime, ne znam da li primećujete, ali je naše društvo postalo veoma netolerantno prema drugačijem načinu mišljenja, prema drugačijim stavovima, ali i ne samo tome. Postali smo netrpeljivi jedni prema drugima. Meni samom na ulici pa se desi da opsujem neku budalu koja nešto napravi  u prolazu, a što pomislim da bi mogao da bude napad na mene. Valjda smo postali svi očajni od beznadja u kojem smo se našli, od situacije i problema izgubili strpljenja i želje da budemo drugačiji, te umesto da upravo to radimo i pokušavamo da jedni prema drugima budemo bolji, mi radimo upravo suprotno, kažnjavamo sebe i druge misleći da je osudjivanje, bes, gnev i slična pražnjenja najbolji način da nekome pokažemo. Jer se sve i svelo samo ...

Kako ljudi brkaju stvari. Nije ljubav puštati nekoga da radi šta god hoće. To je popustljivost i sasvim je suprotna ljubavi. Ljubav je upravo ono što nam je najteže da uradimo za dobrobit drugoga i vrlo često podrazumeva postupke, žrtve i trpljenja koje nije lako podneti.  Ali time oslobađamo sebe stega koje nas slepo drže vezane za one sebične stvari u nama koje nam ne dozvoljavaju da vidimo širu sliku, i koje su najčešće glavni krivci za ono što mi želimo da nazovemo ljubavlju, a najmanje sa tim ima veze.

Svako od nas se neki put nađe u situaciji koja se čini bezizlazna. Neko ređe, neko češće, ali se svima to u nekom trenutku života desi bar jednom. U tim trenucima breme problema koji nas pritisnu čine da one loše stvari u nama, one kojih se stidimo i kojima ne bismo u drugim situacijama dozvolili da uzmu maha, obuzmu nas i ovladaju nama. Osetimo se slomljeni pod težinom problema koji nam se čine teški kao tonu, kao da nikada iz njih nećemo isplivati. Upravo ta nemogućnost da  se nosimo sa tim problemima nas vodi u drugu krajnost, u malodušnost, uskogrudost, koja nam onda smeta da pokušamo da nađemo izlaz iz te situacije i prevaziđemo je. U tim trenucima ljudski duh popusti, ljubav nas napusti, a zamene je sve one stvari koje su joj suprotne - taština, gordost, malodušnost, gnev, osudjivanje i sl. Međutim i u takvim trenucima je važno sačuvati optimizam, i što je još važnije od toga, sačuvati ljubav. A ljubav je jedini lek za svaki problem. Ljubav prema drugima kao i ljubav prema s...

Uvek mi je bilo zanimljivo da vidim kako se umiljate, male mace pretvaraju u zveri kada osete miris mesa. Na neki način te podseti na Bilboa iz Gospodara prstena u trenutku kada ugleda prsten, i kada od jednog simpatičnog vremešnog dekice na trenutak progleda zver. U tim trenucima možeš najbolje da vidiš svu onu neposrednu prirodnu divljinu života koji smo mi okupali i odenuli u lepo fino odelo i dali mu ime Cica Maca. I onda kada umiljat lav krene da trga nežnu antilopu, shvatimo svu surovost i neposrednost života koji nema ljupka pravila bontona koja je osmislio čovek. Jer ta divlja zverstva jedne životinje nikada neće biti ista kao zverstva koja iz nebuha i niskih pobuda i ludila svog ega počini čovek. Životinja se ne pretvara da je fina i lepa, to čini samo čovek, kao vrhunski licemer koji beži od bolne stvarnosti, ulepšavajući sebe samog i životinje, pripisujući im neke sposobnosti koje im samo kvare sliku onoga što jesu - surove zveri u svoj svojoj lepoti iskrenog ubijanja u ...

Najteže je kada protivno svojoj prirodi moraš da budeš djubre prema nekome da bi te drugi razumeo, jer je đubre naučilo sebe samo da komunicira sa drugim đubretom, te svaku dobrotu i kulturu smatra dozvolom da bude još veće đubre.

I zato ostavite čoveka u problemu da sam rešava svoj problem. Zvuči grubo, ali ako mu zaista želite dobro uradićete tako. Time što ćete mu ga vi rešiti oslobodićete ga samo privremeno onoga što ga guši i on neće više biti upućen na rešavanje tog problema. Kada se kasnije taj problem opet pojavi, ili neki drugi, novi, čovek će samo tražiti dalje način da ga zaobiđe, kao što je uradio i prvi put. A svaki sledeći put će rešavanje problema biti sve teže. Zato ako vam je stalo zaista do nekoga ostavite ga da sam rešava svoje probleme, a problemi se najbolje rešavaju kada je čovek pod pritiskom istih. Što ne znači da mu ne treba pružati podršku u rešavanju istih. Podrška je uvek dobro došla.

Jedna od češćih ljudskih zabluda je očekivanje pokajanja u odsudnom trenutku onoga na koga pokušavamo da prethodno utičemo svojom mudrošću patronizirajući mu. Primer je sledeći. Uzeo sam roditelja ali vrlo često to može biti i prijatelj ili neko drugi: Roditelj saopštava detetu ono što misli da je za njega jako bitno. Setićeš se jednog dana mojih reči i shvatićeš da sam bio u pravu.  Setićeš se jednog dana. Na tome počiva nadanje mudraca u želji da njegova mudrost koju je on izgovarao pre mnogo godina bude shvaćena uz uspomene na njega, a on kupiti zasluge onoga ko bude shvatao taj nauk. Ovo je tipična bludnost omamljenog mozga zadojenog sa SuperEgom. Nema šanse da se to ikada desi. Mnogo je verovatnije da će taj neko u odsudnom trenutku pomisliti loše o vama i dodatno vas okriviti za to što ste se pravili pametni nego se setiti vaših reči u kajanju što vas nisu poslušali. Tako nešto je moguće u filmovima za decu, bajkama i pripovetkama. U realnom životu se dešavaju su...