Najteža je pobeda nad samim sobom
Mnogi ljudi ne obraćaju pažnju na momenat kada otvore oči ujutru i ustanu iz kreveta. To je jedna od rutinskih stvari koje obavljamo što bi rekli po defaultu. Neko malo teže, neko lakše, nekome treba više vremena da se rasani, nekome manje. U svakom slučaju niko ne razmišlja o tome da postoji nešto u nama što nas na to pokreće, što čini da o tome ne razmišljamo, jer funkcioniše samo po sebi. To je naš unutrašnji pokretač zadužen za to, ono što nas dalje vodi da obavljamo sve ostale radnje, i dalje ostvarujemo sve ostale ciljeve ili radne zadatke tokom dana.
Ipak, postoje stanja, kada taj unutrašnji pokretač oboli. Kada on ne radi kao što inače radi. To se nikada ne dešava preko noći, on se umara lagano kao bolest koja se uvlači ispod pokrivača obolelog i zahvata ga tako da ovaj to ni ne primećuje, sve dok ga ne pokrije celog i uhvati u svoju mrežu, a zatim je stegne i smoždi ga. To je upravo ono što radi depresija.
Kod depresije se čoveku umori unutrašnji pokretač, izgubi snagu i volju da se kreće dalje. Kao neki točak koji se vrti uvek istom brzinom, i onda odjednom, protivno svim zakonima fizike krene sam od sebe da usporava. Taj unutrašnji pokretač se umori od prevelikog bremena koji njegov duh nosi i ne uspe da savlada, od razočarenja u sebe i svoje kvalitete, od izneverenih očekivanja od sebe pre svega i sveta oko sebe. Depresija tako nikada neće savladati proste osobe duhom koje nemaju svoj neki unutrašnji svet, nemaju neke više ideale i stremljenja, već upravo one koji su najemotivniji i iznutra najkompleksniji, i time najranjiviji.
Tako i volja za koračanjem napred u životu polako slabi kod čoveka obolelog od depresije. Depresija je nekim rečima upravo bolest duha. Nije to neko svesno stanje za koje neko može da se opredeli da bude u njemu ili ne, kao što ni čovek ne može da se opredeli da li će da se razboli od virusa, tako ni u ovom slučaju. Nije ni to neko prolazno neraspoloženje koje svi prolazimo, tokom jednog dana, ili par dana kada nam naiđe takav period. Ne, to je bolest koja se ponaša kao i svaka druga, samo što je to bolest duha, ne tela. Ali ne bolest duha u onom lošem kontekstu, negativnom, kako je koristimo da opišemo nekog umobolnog manijaka, već bolest koja zahvata duh kada duh nije u mogućnosti da podnese više da se brani. Tako ga ona guši, drobi, savladava dok ga polako potpuno ne zmoždi, a umoreni na kraju ne bude imao snage da se pokrene čak ni iz kreveta, a onda u nekom trenutku ni volje i snage da jede, ili pak ode do toaleta, čime ga ona pobeđuje. Oboleli u tom slučaju traži rasterećenje svog stanja, svoje bolesti za koje nije svestan da je bolest kao i svaka druga, u konačnom odmorištu od svog tog bola koji nosi u sebi, u smrti. U bekstvu od života.
Osobu obolelu od depresije je u početnom stadijumu veoma teško primetiti. Ona u suštini može da u obavlja sve svoje poslove sasvim korektno, to nije neko ko će pobeći od posla, naprotiv. Samo što njen duh neće biti prisutan u tome na isti način kao da je zdrav. U drugom težem stadijumu depresivna osoba će gledati da se povlači od sveta, pa tako i posla kao kontakta sa ljudima, a kako im unutrašnji pokretač bude slabio tako će gubiti volju i za radom, i tako samim tim i željom za sopstvenim samoodržanjem.
Osobe obolele od depresije ne smete da kritikujete, jer su one već prepune kritike prema sebi, vrlo su svesne toga da su krive, iako nisu to zaista. One su sebe ubedile da su krivi za sopstvenu nesreću. Time ćete samo napraviti kontraefekat od onoga koji biste želeli da postignete. Istovremeno upravo zbog takve iskrivljene svesti o svojoj krivici oni su prepuni tuge u sebi jer kroz tu svoju prizmu gledaju svu drugu bol na ovom svetu. I onda kao u nekom začaranom krugu nisu ni u mogućnosti da se bave spoljnim svetom sa kojim osećaju da gube bitku, sve više se povlačeći u sebe. Pokušaće da vas izbegavaju, da vas od sebe oteraju čime bi samo još više potvrdili ono što već misle, i time se rasteretili bola koji osećaju od očekivanja drugih, od susreta sa stvarnošću i bremenom spoljnog sveta. I taj bol je upravo nešto sa čim se jako teško nose, bol koji ih ponekad savladava toliko da se zagnjure i zavuku u sebe, toliko duboko, da ni svetlost života više ne vide. Bol je ponekad tako nepodnošljivo jak da približava misli o smrti kao rešenju, sredstvu za otklanjanje bola. To je bol u kojem vas boli sve oko vas, u kom osećate sve druge kao sebe, ali i u kom ste ubeđeni da ništa ne možete da promenite.
Osobe obolele do depresije morate podržavati i savetovati i usmeravati. Podrška je veoma bitna i ljubav. Ali koliko god se trudili oko njih, vi niste ti koji im mogu pomoći. Zapravo, niko ih ne može izlečiti osim njih samih, koji mogu izlečiti sebe. Oni su ti koji moraju napraviti promene i razbiti matrix u koji su zašli. Oni moraju da probude veštački taj svoj unutrašnji pokretač, a to nije nimalo lako. Moraju da se nakane da guraju nešto o čemu nikada nisu razmišljali da uopšte time treba da se bave. A zapravo je to nešto čime moraš da se baviš isti kao i telo, samo njime upravlja metafizika, te je stoga komplikovaniji za shvatanje. Bitno je da se zainteresuju za spoljašnji svet, da im se probude interesovanja za druge, za druženje, viđanje sa ljudima, kontakt sa ljudima. To sve nije moguće bez odgovarajuće medicinske terapije, samo što je kod bolesti tela to klasičan doktor, a za bolesti duha je nadležan psihoterapeut. Uz njegovu pomoć obolela osoba može da napravi jedan odnos koji joj može pomoći da tu svoju bolest osvesti, i da unese promene u shvatanje sebe i onoga što radi, kako razmišlja i rezonuje.
Osobe obolele od depresije moraju pre svega da promene svoje shvatanje života, moraju da promene svoje programe u glavi kako su navikli da do tada posmatraju život i odnose sa drugima, da u svoje programe uvrste da ne zavisi sve samo od njih i da moraju da se bore protiv svog stanja, za dobro sebe, za dobro svog unutrašnjeg JA. Da se bore da ponovo pokrenu unutrašnjeg pokretača koji se umorio, da daju novi zamajac tom unutrašnjem točku koji se zaustavio. Pozitivno razmišljanje i optimizam su dobre osnove za to. Ja Mogu, nasuprot Ja sam kriv ili Ja nisam ni za šta. Ja Hoću, nasuprot Ja ništa ne mogu. Ja Želim nasuprot ne želim da ustanem iz kreveta. Ja Pobeđujem nasuprot ja sam pobeđen, odnosno poražen. Jer izlečenje jeste pobeda obolelog.
To je pobeda nad samim sobom.
Ipak, postoje stanja, kada taj unutrašnji pokretač oboli. Kada on ne radi kao što inače radi. To se nikada ne dešava preko noći, on se umara lagano kao bolest koja se uvlači ispod pokrivača obolelog i zahvata ga tako da ovaj to ni ne primećuje, sve dok ga ne pokrije celog i uhvati u svoju mrežu, a zatim je stegne i smoždi ga. To je upravo ono što radi depresija.
Kod depresije se čoveku umori unutrašnji pokretač, izgubi snagu i volju da se kreće dalje. Kao neki točak koji se vrti uvek istom brzinom, i onda odjednom, protivno svim zakonima fizike krene sam od sebe da usporava. Taj unutrašnji pokretač se umori od prevelikog bremena koji njegov duh nosi i ne uspe da savlada, od razočarenja u sebe i svoje kvalitete, od izneverenih očekivanja od sebe pre svega i sveta oko sebe. Depresija tako nikada neće savladati proste osobe duhom koje nemaju svoj neki unutrašnji svet, nemaju neke više ideale i stremljenja, već upravo one koji su najemotivniji i iznutra najkompleksniji, i time najranjiviji.
Tako i volja za koračanjem napred u životu polako slabi kod čoveka obolelog od depresije. Depresija je nekim rečima upravo bolest duha. Nije to neko svesno stanje za koje neko može da se opredeli da bude u njemu ili ne, kao što ni čovek ne može da se opredeli da li će da se razboli od virusa, tako ni u ovom slučaju. Nije ni to neko prolazno neraspoloženje koje svi prolazimo, tokom jednog dana, ili par dana kada nam naiđe takav period. Ne, to je bolest koja se ponaša kao i svaka druga, samo što je to bolest duha, ne tela. Ali ne bolest duha u onom lošem kontekstu, negativnom, kako je koristimo da opišemo nekog umobolnog manijaka, već bolest koja zahvata duh kada duh nije u mogućnosti da podnese više da se brani. Tako ga ona guši, drobi, savladava dok ga polako potpuno ne zmoždi, a umoreni na kraju ne bude imao snage da se pokrene čak ni iz kreveta, a onda u nekom trenutku ni volje i snage da jede, ili pak ode do toaleta, čime ga ona pobeđuje. Oboleli u tom slučaju traži rasterećenje svog stanja, svoje bolesti za koje nije svestan da je bolest kao i svaka druga, u konačnom odmorištu od svog tog bola koji nosi u sebi, u smrti. U bekstvu od života.
Osobu obolelu od depresije je u početnom stadijumu veoma teško primetiti. Ona u suštini može da u obavlja sve svoje poslove sasvim korektno, to nije neko ko će pobeći od posla, naprotiv. Samo što njen duh neće biti prisutan u tome na isti način kao da je zdrav. U drugom težem stadijumu depresivna osoba će gledati da se povlači od sveta, pa tako i posla kao kontakta sa ljudima, a kako im unutrašnji pokretač bude slabio tako će gubiti volju i za radom, i tako samim tim i željom za sopstvenim samoodržanjem.
Osobe obolele od depresije ne smete da kritikujete, jer su one već prepune kritike prema sebi, vrlo su svesne toga da su krive, iako nisu to zaista. One su sebe ubedile da su krivi za sopstvenu nesreću. Time ćete samo napraviti kontraefekat od onoga koji biste želeli da postignete. Istovremeno upravo zbog takve iskrivljene svesti o svojoj krivici oni su prepuni tuge u sebi jer kroz tu svoju prizmu gledaju svu drugu bol na ovom svetu. I onda kao u nekom začaranom krugu nisu ni u mogućnosti da se bave spoljnim svetom sa kojim osećaju da gube bitku, sve više se povlačeći u sebe. Pokušaće da vas izbegavaju, da vas od sebe oteraju čime bi samo još više potvrdili ono što već misle, i time se rasteretili bola koji osećaju od očekivanja drugih, od susreta sa stvarnošću i bremenom spoljnog sveta. I taj bol je upravo nešto sa čim se jako teško nose, bol koji ih ponekad savladava toliko da se zagnjure i zavuku u sebe, toliko duboko, da ni svetlost života više ne vide. Bol je ponekad tako nepodnošljivo jak da približava misli o smrti kao rešenju, sredstvu za otklanjanje bola. To je bol u kojem vas boli sve oko vas, u kom osećate sve druge kao sebe, ali i u kom ste ubeđeni da ništa ne možete da promenite.
Osobe obolele do depresije morate podržavati i savetovati i usmeravati. Podrška je veoma bitna i ljubav. Ali koliko god se trudili oko njih, vi niste ti koji im mogu pomoći. Zapravo, niko ih ne može izlečiti osim njih samih, koji mogu izlečiti sebe. Oni su ti koji moraju napraviti promene i razbiti matrix u koji su zašli. Oni moraju da probude veštački taj svoj unutrašnji pokretač, a to nije nimalo lako. Moraju da se nakane da guraju nešto o čemu nikada nisu razmišljali da uopšte time treba da se bave. A zapravo je to nešto čime moraš da se baviš isti kao i telo, samo njime upravlja metafizika, te je stoga komplikovaniji za shvatanje. Bitno je da se zainteresuju za spoljašnji svet, da im se probude interesovanja za druge, za druženje, viđanje sa ljudima, kontakt sa ljudima. To sve nije moguće bez odgovarajuće medicinske terapije, samo što je kod bolesti tela to klasičan doktor, a za bolesti duha je nadležan psihoterapeut. Uz njegovu pomoć obolela osoba može da napravi jedan odnos koji joj može pomoći da tu svoju bolest osvesti, i da unese promene u shvatanje sebe i onoga što radi, kako razmišlja i rezonuje.
Osobe obolele od depresije moraju pre svega da promene svoje shvatanje života, moraju da promene svoje programe u glavi kako su navikli da do tada posmatraju život i odnose sa drugima, da u svoje programe uvrste da ne zavisi sve samo od njih i da moraju da se bore protiv svog stanja, za dobro sebe, za dobro svog unutrašnjeg JA. Da se bore da ponovo pokrenu unutrašnjeg pokretača koji se umorio, da daju novi zamajac tom unutrašnjem točku koji se zaustavio. Pozitivno razmišljanje i optimizam su dobre osnove za to. Ja Mogu, nasuprot Ja sam kriv ili Ja nisam ni za šta. Ja Hoću, nasuprot Ja ništa ne mogu. Ja Želim nasuprot ne želim da ustanem iz kreveta. Ja Pobeđujem nasuprot ja sam pobeđen, odnosno poražen. Jer izlečenje jeste pobeda obolelog.
To je pobeda nad samim sobom.
Коментари