Svakome po zasluzi

Ima ljudi koji misle da zaslužuju više, te sebi uskraćuju mnoge stvari koje bi mogle da im umanje njihovo poimanje sebe ili im onemoguće da dođu do onih koje misle da ih zaslužuju. Uskraćuju sebi sve ono što bi inače moglo da im pruži zadovoljstvo, uskraćuju odnose sa drugim ljudima, druženje sa drugima, sve zato što misle da vrede više i time očekuju da im se posveti neko poseban. Tako im prolaze životi u tom stalnom čekanju na onog nekog višeg koji će da ih konačno primeti, da primeti tu svu njihovu neodoljivost, privlačnost, njihovo Ja i sl. Nažalost prolazi im i to što oni smatraju svojim kvalitetima, jer čovek je potrošna roba, troši se vremenom, a ono što je u jednom trenutku delovalo privlačno u drugom ne deluje više tako. Pa i uprkos tome, ti ljudi su ubeđeni da je na njima vreme stalo, da podjednako izgledaju privlačno kao i onda kada su bili na vrhuncu svoje privlačnosti i neodoljivosti. I onda tako pomalo komično nabacuju te svoje kvalitete koji odavno nisu kvaliteti, jer su izgubili kontakt sa stvarnošću, nemajući uvida u to kako stvarno stoje stvari.