Svetlo na kraju tunela

Ko me zna dobro, zna da sam se tokom prošle godine i početkom ove prvi put u životu ozbiljno susreo sa depresijom. O tome se mnogo ne priča u javnosti, te ljude mahom izbegavamo, a ja sam potonuo toliko duboko da sam polako odustajao već i od posla i od sebe i razmišljao o nekoj konačnosti. Svestan sam da će za mnoge to predstavljati iznenađenje, ali su to neke stvari koje ne želite da pokažete drugima, ali ih nesvesno pokazujete. Za mene je to bio najteži period u životu kada sam počeo da prvi put razmišljam o smrti kao konačnom odmorištu od svega. Savetovali su mi prijatelji i terapeute i lekove i mnogo toga još, i iako si svestan toga da ti nije dobro nemaš ni snage niti vidiš razlog zbog kog bi se lečio, jer nemaš želju za daljim životom. Poslovne zadatke sam završava rutinski, gotovo robotski, ali sam vremenom počeo da ih izbegavam i polako odustajem. Iz nekog pravca na gore koji osećam da nosim u sebi, vatre koju osećam u sebi ceo život, osetio sam kontru svemu tome, nešto što me vuče na dole, prazninu u koju tonem sve dublje, usporenje, iscrpljenost od svega, bezživotnost, tugu. Tada sam mogao bih slobodno reći osetio kako je onima koji posegnu za samoubistvom kao izlazom i počeo da nalazim opravdanje i razumevanje za njih. I onda sasvim slučajno mi se desio jedan razgovor sa jednom osobom u kojem nisam čuo ništa novo, ali je kod mene pokrenuo razmišljanje na temu jedne stvari koja me je zaintrigirala. Naime, shvatio sam da svako nov koga upoznamo nam može reći nešto novo. Ali ne na banalan način, već jednu reč samo između redova koja će nam pomoći da shvatimo druge, pomoći da povežemo stvari, neki put i sasvim nesvesno. I ta jedna reč nam može pomoći da nađemo izlaz. U mom slučaju to je bila reč optimizam.
Jedino što zapravo stvarno čovek može da ima u životu je upravo ono što se ne može materijalno posedovati. A to je baš optimizam. Bezrazložni, ničim izazvani optimizam. Da bismo ga imali, moramo se truditi da ga stvorimo. On se ne služi na tacni, moraš se truditi da ga dobiješ, i ne nudi ti nikakav rezultat, ali ti pomaže da preživiš nevolje koje te snađu i nađeš put do toga da se bolje osećaš. Jednom kada sam to shvatio počeo sam da se borim za optimizam. Ni za šta drugo, samo da verujem. Postavio sam sebi male ciljeve, koje mogu savladati. Nije mi bilo bitno da li su svrsishodni, već samo da imam ka čemu da se krećem kako bih imao nešto zbog čega ću se osećati bolje, što će me motivisati da idem dalje. Jedna po jedna pobedica se nizala i posle svake sam se osećao jači i da mi se vraća životna snaga. Fizičke vežbe su mi pomogle da u telo unesem svež kiseonik i bukvalno osetim veću snagu. Oporavak nije bio lak i jednostavan, ali se sada dobro osećam, i zrelije duhom shvatam život mnogo drugačije. Zato prijatelji verujte mi, samo optimistično se trudite da gledate na stvari, čak i onda kada nemate ama baš nikakvih razloga za to. Verujte i biće vam bolje.