Konačno odmorište

Nekako mi se čini da se premalo priča o smrti, iako je to sastavni deo svakodnevnice, kao i sam život. Ljudi se stalno plaše smrti, izbegavaju priču o tome, to je uvek neka tabu tema, prizivanje nesreće, mračenje i slično. A zapravo sama smrt je samo okončanje mučenja i košmara kroz koje prolazimo svi tokom života, jedna vrsta konačnog odmorišta, potpuno razrešenje, konačno umirenje našeg unutrašnjeg čudovišta. Rekao bih da smo se samo svi mi navikli tokom života na te košmare i čudovišta u nama i da se dobro osećamo samo kada ih nahranimo. Onda se ona umire do sledeće gladi, i onda košmar ponovo počinje. Moramo nabaviti hranu za svoje čudovište, moramo ga umiriti jer divlja u nama, grebe i traži. I dobro je što postoji konačno odmorište, mesto gde te ništa više ne dotiče, ne osećaš ništa više, ne moraš ništa, ne želiš ništa, niti te iko maltretira, ničega se ne plašiš niti te bilo šta brine, gde se tvoje čudovište konačno umiri. Ne vidim u smrti ništa strašno. Mnogo strašnije od nje vidim upravo u onome što joj prethodi. Strašne stvari se događaju za života. I nisu strašne stvari samo one ekstremne poput nasilja i agresije. Postoje mnoge strašne stvari koje ljudi svakodnevno preživljavaju koje prave jedni drugima, koje u sebi razvijaju, samo kako bi nahranili čudovište u sebi. Strašno je ono što je u ljudskoj glavi i srcu, mnogo strašnije od smrti. A opet kako god da živimo svi ćemo jednog dana umreti. Smrt sve izjednači.