Normalno dobar

Celog života sam imao problem sa tim što sam dobar prema ljudima i verovao da mi je to mana, te da treba da budem loš, pokvaren, da će me tako ljudi više ceniti, da će mi biti lakše, da ću onda biti kao oni.."normalni". Kada sam bio mali drugovi su me zezali zbog toga što sam previše dobar. Kasnije su mi se devojke sa kojima sam izlazio to isto govorile, te da treba da budem loš, pokvaren, jer ih to više privlači. Kasnije sam ljudima pozajmljivao pare pa su mi pričali da sam naivan, iako sam tada već dobro znao kome ih pozajmljujem, i koliko dajem, te nisam ni očekivao preterano da će mi ih vraćati. U vojsci su me ismevali oni koji su od mene pozajmljivali pare, da bi posle zbijali šali na konto toga što sam naivan. Ali nisam više bio. Bilo mi je zanimljivo gledati za koliko su spremni da se prodaju. Oni to nisu znali, ali sam ja znao. Tada sam imao pa sam to mogao. A tada mi je najmanje bilo stalo do para. Govorili su mi da treba da budem đubre prema ljudima jer će me tako više ceniti. I zbog toga sam imao velikih problema. Onda, kada sam počeo da radim u svojoj struci sam shvatao polako da imam nešto vrlo realno zbog čega neko može da me ceni. Sa druge strane mi je sve manje bilo bitno ko će šta da misli, ja sam se opuštao i mirio sa tim polako sve više da ne mogu da budem drugačiji, da to što sam dobar prema ljudima ne treba da gledam kao svoju manu, da moram da se uskladim sa sobom i svojim unutrašnjim duhom. Sada više ne mislim da je biti dobar mana, već vrlina. Sada više ne gledam ljude kroz prizmu toga ko su, šta na sebi nosi, gde ili na kojoj poziciji rade, da li su obrazovani ili ne, čime se bave, da li imaju para ili ne, šta voze.. sada ih gledam kroz ono što su. I nije mi bitno koje su boje kože, rase, nacionalnosti, političke pripadnosti ili seksualne orijentacije.
 Gledam ih kao ljude, iste kao što sam ja. A da se sutra desi da treba da pomognem nekom šiptaru koji je u nevolji, a da sam u situaciji, pomogao bih mu. Jer bih pred sobom video čoveka, ne to šta je on po nacionalnosti, ili ko je i šta je itd.

Ali sam i svestan isto tako toga da je društvo upravo ono koje pravi od nas ono što nismo, i što ne treba da budemo. Ljude treba gledati ne po tome šta pričaju, ili kako pričaju, već po tome šta rade. Po tome ih jedino i treba vrednovati. I zbog toga svega treba da se menjamo, i da društvo menjamo.

Za kraj kačim ovde komentar koji sam dobio na ovaj post na Fejsbuku, od čoveka kojem sam pomogao davno još, skoro i zaboravio, a koji me je duboko dotakao..