Pučina misli
Ćutimo. Oboje uprtih pogleda negde daleko u horizont, u pučinu. Svako u svojoj ležaljci, telefonu, svako u svom svetu, u svojim problemima, svom haosu. Kao uživamo. A zapravo svako od nas u svojim mislima. Između nas provalija. Provalija široka 30 cm, ali duboka kao najdublja dubina mora. Hladna i mračna. Provaliju smo napravili mi svojim ćutanjem. Ućutali smo se iz valjda straha da bilo šta kažemo jedno drugome, da ne opterećujemo onoga drugoga svojim problemima i mislima. Podsećamo na one parove koji su 20 godina u braku i koji više nemaju šta da kažu jedno drugome, slomljeni od tereta svakodnevnice. Ali mi to nismo. Mi smo tek došli na naše prvo more. Sa decom. Njenom decom. Oko nas prži sunce.
Na horizontu se pojavi banana koju vuče čamac sa ljudima koji veselo poskakuju na njoj.
Oboje nam privuče pažnju. Ona spontano započne razgovor. I pored svih problema koje ima, uvek vedrim tonom, jedna od stvari koje sam voleo kod nje:
- Hej vidi ove ljude na banani koju vuče čamac.
- Da baš ih gledam.
- Jesi probala nekad tako nešto?
- Ne, plašila bih se da se ne prevrne.
- Pa šta, samo se ponovo popneš. Imaš i prsluk za spasavanje. To je isto kao kada se zagnjuriš u vodu.
- Ja nikada ne kvasim glavu u vodi, ne znam da li si primetio, imam strah od toga.
Ja ipak srećan što smo započeli bilo kakvu priču krenem spontano u pokušaju da nastavim komunikaciju:
- Video sam baš da se skoro desila neka nesreća baš na banani u Baru..
- Oh ti sa svojim nesrećama, stalno pričaš o tome..
- Pa pričam o tome kao i svemu drugom. To je sve život.
- Ali mene takve priče jako pogađaju i bole. Ja ne mogu da slušam o tome.
- Pa priče kao i sve druge..
A ne pričam. Bar nemam osećaj da to radim. Voleo bih da mi je skrenula pažnju ranije na to, možda bi i meni to pomoglo jer radim nešto očigledno nesvesno. Voleo bih da je rekla smeta mi to, ili smeta mi ovo ili ono. Ili da je pokrenula priču o tome. Sve samo ne ovo što radi. Jer ovo je sada trenutno manifestacija nekog njenog nezadovoljstva koje očigledno postoji, a za koje ne znam. U meni počne da ključa osećaj nepravde, ali pokušavam da se savladam. Nepravda prema meni, moja boljka od koje bolujem ceo život. Tamo ćutim i trpim po ceo dan dečije ludorije do kasno u noć, sada još i neko prebacivanje sa njene strane. Ali decu razumem. Ona nisu još svesna sveta oko sebe. Ne razumem odrasle.
Pokušah da razjasnim stvari i vratim u normalni tok:
- Pa dobro, razlikuju nam se interesovanja. Eto ti pričaš stalno o ružnom vremenu koje nas očekuje kada se vratimo u Beograd. Ne znam zašto, mi smo sada ovde i treba da mislimo na to kako da nam bude lepo i uživamo u tome. Deliš okolo priče o problemima pasa, pričaš o tome kako ti nedostaju kuce, a deca su ti tu sa tobom. Meni Sreten ne nedostaje tako kao tebi tvoji psi.
- Ti ga ne voliš?
- Ne volim ga tako. Naučio sam sebe da se ne vezujem previše za životinje jer sam preživeo razne gubitke.
Zaćutimo. Vratimo se u svoju ćutnju. Sigurnije je tamo.
Sada znam zašto je njoj lepo vreme važno. Važno joj je jer je lepo vreme ponekad sve što ima i što je čini srećnom. I meni je važno, i lepo vreme čini da sam dobro raspoložen, ali mi je ona tamo bila važnija od lepog vremena. Ona je bila moje sunce. Ona me je činila srećnim. Ali je očigledno da ja njoj nisam bio tako važan kao ona meni. I nisam. Važna su joj deca. I psi. I sunce. Ja sam na nekom trećem ili četvrtom mestu po važnosti. Negde daleko iza svega. Iza sunca. Osetio sam to tamo i nije mi bilo lepo. Ali daleko od toga da je osuđujem zbog toga. Osuđujem to što smo ćutali o svemu.
A znam i zašto pričam da ne želim da se vezujem za životinje. Iako je to nesvesna laž, jer sam već vezan za njih. I volim kada mi se Sreten obraduje kada se vraćam kući. I volim ga naravno, pa on je ravnopravni član moje porodice, i ja sam njegova porodica, bespotrebno je to i pričati. Ali jedan mačor koga sam jako voleo mi je uginuo na rukama, mučio se do poslednjeg momenta, a da ni veterinar ni ja nismo mogli da mu pomognemo. Drugi je otišao i nije se više vratio. A i ovaj ceo blog je posvećen Belli, mom prvom psu kog sam neizmerno voleo preko 12 godina. Dok je bila sa mnom sanjao sam noću kako pričam sa njom. I posle njene smrti sam je dugo sanjao, i patio za njom i mislio da je jedan pas za jedan život. I nikada nisam oduzeo život nijednoj životinji, čak ni malom skakavcu ili pauku. Ali za to sve je potrebno da to nekome kažeš, da bi znao. Jer su komunikacija i razumevanje između dvoje ljudi presudni za jedan odnos. Kao i snaga da se boriš za drugoga i ono što imate.
A mi smo ćutali. Ćutali smo o svemu.
Na horizontu se pojavi banana koju vuče čamac sa ljudima koji veselo poskakuju na njoj.
Oboje nam privuče pažnju. Ona spontano započne razgovor. I pored svih problema koje ima, uvek vedrim tonom, jedna od stvari koje sam voleo kod nje:
- Hej vidi ove ljude na banani koju vuče čamac.
- Da baš ih gledam.
- Jesi probala nekad tako nešto?
- Ne, plašila bih se da se ne prevrne.
- Pa šta, samo se ponovo popneš. Imaš i prsluk za spasavanje. To je isto kao kada se zagnjuriš u vodu.
- Ja nikada ne kvasim glavu u vodi, ne znam da li si primetio, imam strah od toga.
Ja ipak srećan što smo započeli bilo kakvu priču krenem spontano u pokušaju da nastavim komunikaciju:
- Video sam baš da se skoro desila neka nesreća baš na banani u Baru..
- Oh ti sa svojim nesrećama, stalno pričaš o tome..
- Pa pričam o tome kao i svemu drugom. To je sve život.
- Ali mene takve priče jako pogađaju i bole. Ja ne mogu da slušam o tome.
- Pa priče kao i sve druge..
A ne pričam. Bar nemam osećaj da to radim. Voleo bih da mi je skrenula pažnju ranije na to, možda bi i meni to pomoglo jer radim nešto očigledno nesvesno. Voleo bih da je rekla smeta mi to, ili smeta mi ovo ili ono. Ili da je pokrenula priču o tome. Sve samo ne ovo što radi. Jer ovo je sada trenutno manifestacija nekog njenog nezadovoljstva koje očigledno postoji, a za koje ne znam. U meni počne da ključa osećaj nepravde, ali pokušavam da se savladam. Nepravda prema meni, moja boljka od koje bolujem ceo život. Tamo ćutim i trpim po ceo dan dečije ludorije do kasno u noć, sada još i neko prebacivanje sa njene strane. Ali decu razumem. Ona nisu još svesna sveta oko sebe. Ne razumem odrasle.
Pokušah da razjasnim stvari i vratim u normalni tok:
- Pa dobro, razlikuju nam se interesovanja. Eto ti pričaš stalno o ružnom vremenu koje nas očekuje kada se vratimo u Beograd. Ne znam zašto, mi smo sada ovde i treba da mislimo na to kako da nam bude lepo i uživamo u tome. Deliš okolo priče o problemima pasa, pričaš o tome kako ti nedostaju kuce, a deca su ti tu sa tobom. Meni Sreten ne nedostaje tako kao tebi tvoji psi.
- Ti ga ne voliš?
- Ne volim ga tako. Naučio sam sebe da se ne vezujem previše za životinje jer sam preživeo razne gubitke.
Zaćutimo. Vratimo se u svoju ćutnju. Sigurnije je tamo.
Sada znam zašto je njoj lepo vreme važno. Važno joj je jer je lepo vreme ponekad sve što ima i što je čini srećnom. I meni je važno, i lepo vreme čini da sam dobro raspoložen, ali mi je ona tamo bila važnija od lepog vremena. Ona je bila moje sunce. Ona me je činila srećnim. Ali je očigledno da ja njoj nisam bio tako važan kao ona meni. I nisam. Važna su joj deca. I psi. I sunce. Ja sam na nekom trećem ili četvrtom mestu po važnosti. Negde daleko iza svega. Iza sunca. Osetio sam to tamo i nije mi bilo lepo. Ali daleko od toga da je osuđujem zbog toga. Osuđujem to što smo ćutali o svemu.
A znam i zašto pričam da ne želim da se vezujem za životinje. Iako je to nesvesna laž, jer sam već vezan za njih. I volim kada mi se Sreten obraduje kada se vraćam kući. I volim ga naravno, pa on je ravnopravni član moje porodice, i ja sam njegova porodica, bespotrebno je to i pričati. Ali jedan mačor koga sam jako voleo mi je uginuo na rukama, mučio se do poslednjeg momenta, a da ni veterinar ni ja nismo mogli da mu pomognemo. Drugi je otišao i nije se više vratio. A i ovaj ceo blog je posvećen Belli, mom prvom psu kog sam neizmerno voleo preko 12 godina. Dok je bila sa mnom sanjao sam noću kako pričam sa njom. I posle njene smrti sam je dugo sanjao, i patio za njom i mislio da je jedan pas za jedan život. I nikada nisam oduzeo život nijednoj životinji, čak ni malom skakavcu ili pauku. Ali za to sve je potrebno da to nekome kažeš, da bi znao. Jer su komunikacija i razumevanje između dvoje ljudi presudni za jedan odnos. Kao i snaga da se boriš za drugoga i ono što imate.
A mi smo ćutali. Ćutali smo o svemu.
Коментари