Bez ljubavi nema ni promena

Potaknut statusom Hadži Sonja Martić i time kako smo postali netrpeljivi u polemikama jedni prema drugima odlučio sam da i sam sastavim svoj status na tu temu, koji možda neće zadobiti toliko pažnje, ali će možda (bar se nadam) nekome značiti da malo razmisli o tome. Naime, ne znam da li primećujete, ali je naše društvo postalo veoma netolerantno prema drugačijem načinu mišljenja, prema drugačijim stavovima, ali i ne samo tome. Postali smo netrpeljivi jedni prema drugima. Meni samom na ulici pa se desi da opsujem neku budalu koja nešto napravi  u prolazu, a što pomislim da bi mogao da bude napad na mene. Valjda smo postali svi očajni od beznadja u kojem smo se našli, od situacije i problema izgubili strpljenja i želje da budemo drugačiji, te umesto da upravo to radimo i pokušavamo da jedni prema drugima budemo bolji, mi radimo upravo suprotno, kažnjavamo sebe i druge misleći da je osudjivanje, bes, gnev i slična pražnjenja najbolji način da nekome pokažemo. Jer se sve i svelo samo na pokazivanje. Pokazivanje moći, pokazivanje uspeha, pokazivanje znanja, pokazivanje bogatstva, uživanja i sl. Kao da nam je do toga stalo više nego do toga kako zaista da pronadjemo neki ključ u rešavanju problema ili da pomognemo drugome da problem reši. Umemo mi da pomognemo drugima kada su u nevolji, ali čak i to je počelo da poprima dimenzije teatralnosti i ostavljanja utiska, više nego realne pomoći. Čast svakako izuzecima. Rekao bih da nas je ljubav jednih prema drugima napustila. I to je ključ  problema, što bez ljubavi na površinu isplivaju i zamene je sve one stvari koje mi realno ne bismo želeli da budemo. Sujeta, taština, zavist, ljubomora, ego trip, osudjivanje, uobrazilja, iluzija, hvaljenje, gordosti i sl. A to samo pravi još veći jaz medju ljudima, i omrazu što reče jedan Tarabić u nekom poglavlju svog Kremanskog proročanstva. E pa mislim da smo došli do tog trenutka kada je omraza zavladala potpuno medju nama. Gnevni što nam je tako kako nam je, a što sa druge strane znamo da nemamo nikakve budućnosti i perspektive, mi smo počeli da transponujemo taj bes i usmeravamo ga sa onih koji su nas do toga doveli, i koje vidimo kao glavne krivce na druge sa kojima dolazimo u kontakt. Podsećamo na životinje koje su počele da grizu jedne druge da bi preživele. Jer kada ljubav napusti čoveka, u njemu ostanu samo životinjski porivi.
Ono što nam je potrebno ako želimo da se izvučemo iz tog čabra u koji smo zapali i koji nažalost nema dna, je upravo ljubav i medjusobno poštovanje, i uvažavanje, više tolerancije i razumevanja, više ljubaznosti. Svi smo mi i često nervozni, i umorni i pod teretom puno problema za koje mislimo da su najteži, pa ipak i pored toga svega, treba naći trunku razumevanja za drugoga, čak i kada nam se učini da je to nešto što je loše ili pogrešno. Jer svi mi grešimo, niko nije savršen, i greške nam se događaju, ali se greške i ispravljaju. A ljubav prema drugome je jedini izlaz iz svakog problema i način da se greške isprave. Mržnja radja mržnju, a to ne nudi svetlu perspektivu. Svi smo laki da pre osudimo nego da razumemo, jer nam je lakše da osudimo, tada se osećamo bolje, a zapravo samo uvećavamo količinu mržnje koja se skladišti u nama i koju dalje ispoljavamo na druge, a oni opet na druge itd. Ne znam da li vam se nekada desilo da dok ste onako ljuti i srditi na nekoga, taj neko vam se obrati bez besa već sa razumevanjem i ljubaznošću, te vas to automatski smiri momentalno, pa spustite loptu te nastavite dalje u miru. To je upravo ono što može da nas izvuče. Zato što se kaže volite druge ko što volite sebe, i poštujte druge kao što biste želeli da oni poštuju vas. Idealistički rečeno, ali imamo li alternativu?