Opservatorium

U suštini, pravda ne postoji. Smisli su je ljudi kroz zakone kao beznadežan pokušaj da se nadomesti šteta koju neko napravi, ili bar ne ponovi. Međutim "šteta" (silovanje, ubistvo) nije nadoknadiva, niti može išta da nadomesti gubitak koji je napravljen. Ono što neko pretrpi, niko ne može da mu nadoknadi. Pravda je tako bledi pokušaj da se stvari izjednače, na račun onoga koji je štetu počinio. 

Strašno je to koliko čovek olako može da donese sud o nekome neznajući ništa o njemu, zasnivajući ga samo na pretpostavci nečega što je naučio na osnovu svog iskustva, a što može biti potpuno pogrešno, jer je svako iskustvo koje imamo, potpuno jedinstveno, napravljeno na osnovu mnogih faktora koje na njega utiču - našeg karaktera, osobina, preferenci, stavova i prethodnih iskustava koja mogu biti najrazličitija, ali i našeg raspoloženja u datom trenutku. A mi to sve onda u svojoj glavi potpuno prenebregnemo i osudimo nekoga tek tako jer to nama tako izgleda. Koliko su ljudi svojim razumom zapravo ograničeni..

Vera se ogleda u verovanju u uspeh u uslovima u kojima ti sve govori suprotno tome. Optimizam se ogleda u iščekivanju pozitivnog ishoda u uslovima u kojima ti sve govori suprotno tome. Optimizam je zasnovan na nadanju, na pretpostavci, želji da će sve biti u redu, i sastoji se od iščekivanja pozitivnog ishoda, podrazumevajući čak i da ništa ne moraš da radiš da bi se to desilo, dok se vera bazira na ubeđenju u postizanje uspeha svojim angažovanjem. Deluje mi da su ova dva pojma u koliziji. Ja po prirodi nisam optimista, ali da imam snagu vere. Pitanje koje se postavlja, da li onaj koji veruje u uspeh mora da po pravilu bude i optimista? I drugačije rečeno, da li vera u uspeh zavisi i od optimističkog gledanja na stvari?

Ima ljudi koji misle da zaslužuju više, te sebi uskraćuju mnoge stvari koje bi mogle da im umanje njihovo poimanje sebe ili im onemoguće da dođu do onih koje misle da ih zaslužuju. Uskraćuju sebi sve ono što bi inače moglo da im pruži zadovoljstvo, uskraćuju odnose sa drugim ljudima, druženje sa drugima, sve zato što misle da vrede više i time očekuju da im se posveti neko poseban. Tako im prolaze životi u tom stalnom čekanju na onog nekog višeg koji će da ih konačno primeti, da primeti tu svu njihovu neodoljivost, privlačnost, njihovo Ja i sl. Nažalost prolazi im i to što oni smatraju svojim kvalitetima, jer čovek je potrošna roba, troši se vremenom, a ono što je u jednom trenutku delovalo privlačno u drugom ne deluje više tako. Pa i uprkos tome, ti ljudi su ubeđeni da je na njima vreme stalo, da podjednako izgledaju privlačno kao i onda kada su bili na vrhuncu svoje privlačnosti i neodoljivosti. I onda tako pomalo komično nabacuju te svoje kvalitete koji odavno nisu kvaliteti, jer su...

U suštini, ništa se u životu ne može raditi bez optimizma i vere u to da će stvari biti rešene kako treba. Trebalo mi je mnogo vremena da to osvestim kod sebe. Brigu o tome kako će nešto biti bi trebalo zameniti verom u uspeh. Ali ne onim kao 'ma lako ćemo' ili onim kockarskim 'ako prođe prođe' ili 'videću kad do toga dođe', već baš verovanjem u to da će sve na kraju biti dobro, i spremnošću da zarad toga napustiš zonu komfora. Bez napuštanja zone komfora nema ni pomaka. Kada bih samo bio dovoljno pametan da se toga setim u odsudnim trenucima..

Neko je jednom rekao Suprotnosti se privlače . I tu je napravio kardinalnu grešku, jer suprotnosti ne mogu da se privlače budući da ne postoji ništa oko čega bi mogle da se slože, još manje da se time bilo kako privuku. Različitosti su te koje mogu da se privlače, jer različitosti predstavljaju potencijal za privlačnost. Tako ovu formulaciju treba prevesti u Različitosti se privlače, a suprotnosti se odbijaju.

 Мржња може да се победи само ако се замени љубављу.

Čovek izgubi dušu u trenutku kada pokuša da se vodi glavom, umesto srcem. Ne znači da je razmišljanje glavom loše, već da je to cena koju čovek plaća za to. Tako će uvek Bogu biti bliži onaj koji se vodi srcem, nego onaj koji se vodi svojim ovozemaljskim rezonima. Ni to nije imperativ, već put koji sami biramo, zavisno od onoga čemu težimo i u šta verujemo. Ali ako želimo da budemo pravi vernici, jedini put ka Bogu vodi srcem, bez laži, bez foliranja, bez maski ili razmišljanja. Svako razmišljanje vodi uzemljenju ljudske duše, vezuje je za dno, ne daje joj da se uzdigne ka nebesima gde bi jedino duša mogla biti slobodna od svih stega i našla svoj spokoj. Jer taj spokoj upravo i jeste taj neki plan koji se opisuje kao raj, posle smrti. Tako ga i zamišljam. Kao spokojstvo, večni mir, odmor od svega. Od svih želja, nadanja, stresova, strahova, osećaja, nadražaja, misli, teskoba, bolesti, od svih čula. Konačno odmorište. Ima li šta lepše od toga za jedno nikad srećno biće kakav je čovek? E...

Jedna od većih zabluda savremenog sveta je da se kod lekara ide zbog zdravlja. Ne, kod lekara se ide zbog lečenja. Zdravlje ne leži kod lekara. Za zdravlje se moraš boriti sam, svojim duhom i voljom, zdravlje predstavlja ličnu borbu, a odlazak kod lekara - pomoć u lečenju već narušenog zdravlja. To najbolje znaju oni teško bolesni, kojima je svaki dan života konstantna borba. Borba sa sobom, borba sa lekarima, borba sa sistemom, birokratijom, finansijama koje ti trebaju za lekove, borba za manje bolove, za bolje sutra, bez bolova i tegoba, za to da ne budeš na teretu najbližima. Trebalo bi da znamo i mi ostali koji nismo bolesni, kako da smanjimo šanse za to da se razbolimo, da očuvamo svoje zdravlje i osnažimo imunitet, da utičemo na očuvanje zdravlja koliko je to do nas.

 Pogrešno smo naučeni da je normalno da starenjem organizam slabi i propada. Starim ljudima slabe kosti, slabi um, postaju rasejani, dementni, gojazni, teško se kreću, oboljevaju od raznih bolesti i ostale BULLSHIT priče.  Učimo jedni druge tako od malih nogu da je baka bolesna jer je stara, da je deda pao i slomio kuk jer je star, pa su mu kosti krhke. Dok tu istu decu od malih nogu već krkamo slatkišima i presoljenim prerađevinama, raznim grickalicama prženim na ulju prepunim kalorija i soli, jeftinim đubretom koje nam prodaju kao zdravo, dok zatočena u stanovima bleje po ceo dan u telefone i televizore igrajući igrice. Loptu su zaboravili kako izgleda i čemu služi. Normalno je da to dete onda prihvata sve to zdravo za gotovo kao normalna stvar koja se čoveku dešava, da živi dalje svoj život sa tim predubeđenjima, nijednom ne dovodeći u vezu to što je naučeno sa onim što se stvarno dešava. Niko ga kasnije ne uči da misli drugačije, već da samo prihvata još više pogodnosti sa...

 Vraćam se danas sa plivanja i krenuh malo peške jednu stanicu da prošetam kroz Beogradsku. Prolazim pored nekih kontejnera, kad spazih onako u mimohodu neku stariju ženu prilično lagano obučenu i zamotanu samo u šal, kao neko ko tu negde živi, kako zagleda po tim kontejnerima, ali onako vrlo površno kao da vidi šta ima i pošto nije bilo ništa nastavlja dalje. Tek što je prođoh bi mi žao reko žena možda gladna. Vratih se i upitah je da li je gladna, rekoh hoćete možda da vam kupim nešto za jelo? Ona snebivljivo pogleda, videh da joj je neprijatno, rekoh hoćete da vam dam nešto para? Ona opet onako stidljivo i kao u polušali pokušavajući da sakrije sramotu siromaštva koju verovatno oseća jer nikad nije prosila, pa kao Ako častite.. Rekoh častim, imam i razloga, i izvadih novčanicu iz novčanika a u meni se pola mene razvali jer osećam tačno pred sobom nekoga starijeg i nemoćnog ko tu živi u samom centru i ko gladuje, a kome nije lako da prizna sebi svoju bedu..Posle mi bi žao što je ...

Često razmišljam na temu života i smrti. Te dve stvari se međusobno stalno prepliću, smrt je sveprisutna koliko god potiskivali čak i nesvesno razmišljanje o njoj. Sve ima svoj početak i kraj. Hrišćanstvo je zasnovano na ideji da se posle smrti odlazi u raj, ili pakao, odnosno neki zagrobni život, neki nastavak. Meni je teško da to prihvatim. Iskrenije bi bilo da kažem da ne verujem u bilo šta posle smrti. Dat nam je ovaj život da ga koristimo kako najbolje umemo i možemo i to je njegova najveća vrednost. To nam je jedina šansa koju imamo. I koliko god mislili da je neko drugi srećniji ili bezbrižniji, toliko grešimo jer dugotrajna sreća i bezbrižnost ne postoje. Pogotovu je nemaju oni koji imaju najviše. Prokleti smo sami u sebi unapred već da ne možemo biti trajno srećni, osim ako ne prihvatimo Božiju ljubav kakva jeste, što je opet sa druge strane privilegija vrlo malog broja ljudi koji to uspeju. Karte nam nisu svima jednako podeljene u samom startu, to je činjenica. Neko se rodi s...

Primetio sam da mnogi ljudi panično reaguju u kriznim situacijama. Tu mislim pre svega na one situacije u kojima delići sekundi odlučuju. Na taj način se gubi ponekad jedina šansa da se nešto uradi. Panika je najgori ljudski neprijatelj. Ona potpuno sludi čoveka, blokira ga i onemogući ga da trezveno potraži rešenje, iz straha da neće uspeti da se izbori sa problemom. Tako u osnovi panike imamo zapravo strah od rešavanja problema, od sposobnosti da rešimo problem, i samim tim nesigurnost u sebe i sopstvene potencijale. Zato je bitno kako se nosimo sa tim situacijama koje od nas očekuju momentalne reakcije. Veoma veliku stvar zauzima svest o tome da uvek, u svakoj situaciji koliko god bila opasna, imamo jedan sekund vremena da reagujemo. Jedan sekund koji nam može spasiti život, jedan sekund koji nekome može dati šansu da izvuče živu glavu. Neki će reći pa to je samo sekund, to je ništa, ali naprotiv, to je sekund u kojem ćemo zadržati dah ako se gušimo i time sprečiti da udahnemo još ...

Dugotrajnom opservacijom i osluškivanjem svog tela i e ksperimentisanjem sa tuširanjem hladnom, odnosno zimi ledenom vodom, kupanjem u snegu, provođenjem vremena u šorcu napolju na minusu, shvatio sam da se telo vrlo lako adaptira na nisku temperaturu, ako, pazite sada paradoks, na njemu NE POSTOJI parcijalno delova odeće. To znači da se lako možemo adaptirati na nisku temperaturu iako nemamo odeće na sebi, i to čak i LAKŠE nego ako smo oskudno odeveni. Jer odećom mi dajemo osećaj topline sebi, usled čega se telo navikava na to, umesto da se adaptira na spoljašnju temperaturu, ono se adaptira na tu neku dozu koja pruža odeća, pružajući nam osećaj prijatnosti, ali istovremeno tražeći još jače utopljavanje. Utopljavanje nam pruža osećaj prijatnosti koji nas uljuljkava, ali istovremeno i slabi naš odbrambeni mehanizam. Sa druge strane hladnoća nas drži budnijima, skoncetrisanijima, svesnijima sebe i sveta oko nas.  Drugim rečima odeća nas ne utopljava stvarno. Ona nam samo pruža oseća...