Jedini put Bogu vodi srcem

Čovek izgubi dušu u trenutku kada pokuša da se vodi glavom, umesto srcem.

Ne znači da je razmišljanje glavom loše, već da je to cena koju čovek plaća za to.

Tako će uvek Bogu biti bliži onaj koji se vodi srcem, nego onaj koji se vodi svojim ovozemaljskim rezonima.

Ni to nije imperativ, već put koji sami biramo, zavisno od onoga čemu težimo i u šta verujemo.

Ali ako želimo da budemo pravi vernici, jedini put ka Bogu vodi srcem, bez laži, bez foliranja, bez maski ili razmišljanja. Svako razmišljanje vodi uzemljenju ljudske duše, vezuje je za dno, ne daje joj da se uzdigne ka nebesima gde bi jedino duša mogla biti slobodna od svih stega i našla svoj spokoj. Jer taj spokoj upravo i jeste taj neki plan koji se opisuje kao raj, posle smrti. Tako ga i zamišljam. Kao spokojstvo, večni mir, odmor od svega. Od svih želja, nadanja, stresova, strahova, osećaja, nadražaja, misli, teskoba, bolesti, od svih čula. Konačno odmorište.

Ima li šta lepše od toga za jedno nikad srećno biće kakav je čovek?

Edit:

Ima. Oni koji uspeju da tokom svog života sebi obezbede takvo stanje svesti.