Postojati u nepostojanju

Često razmišljam na temu života i smrti. Te dve stvari se međusobno stalno prepliću, smrt je sveprisutna koliko god potiskivali čak i nesvesno razmišljanje o njoj. Sve ima svoj početak i kraj. Hrišćanstvo je zasnovano na ideji da se posle smrti odlazi u raj, ili pakao, odnosno neki zagrobni život, neki nastavak. Meni je teško da to prihvatim. Iskrenije bi bilo da kažem da ne verujem u bilo šta posle smrti. Dat nam je ovaj život da ga koristimo kako najbolje umemo i možemo i to je njegova najveća vrednost. To nam je jedina šansa koju imamo. I koliko god mislili da je neko drugi srećniji ili bezbrižniji, toliko grešimo jer dugotrajna sreća i bezbrižnost ne postoje. Pogotovu je nemaju oni koji imaju najviše. Prokleti smo sami u sebi unapred već da ne možemo biti trajno srećni, osim ako ne prihvatimo Božiju ljubav kakva jeste, što je opet sa druge strane privilegija vrlo malog broja ljudi koji to uspeju. Karte nam nisu svima jednako podeljene u samom startu, to je činjenica. Neko se rodi sa manje, neko više, nekome je data veća šansa nekome manja, neko sa više predispozicija neko sa više hendikepa, ali svi imamo priliku da se osećamo živima dok god dišemo i osećamo. I imamo priliku da drugima olakšamo življenje da im poboljšamo uslove života, imamo priliku da se osećamo dobro i da to delimo sa drugima. Mnogi ne cene to ne svatajući možda svu neponovljivost i nestalnost trenutka, svu ništavost svojih ubeđenja ili ponašanja. Ali kako god na kraju bilo i bili mi dobri ili loši, činili dobro ili loše, šta god zapravo radili, svi završavamo pre ili kasnije. Nema reprize, nema predomišljanja i šansi da se krene ispočetka. Ideš samo dalje, koračaš dok vreme neumitno prolazi, ostavljajući ti sve manje vremena.

Smrt zamišljam kao potpuni spokoj u kojem ništa ne osećaš i u kojem vlada apsolutna tišina i mir. 

Dakle ne postojiš, ništa te ne uznemirava ni pozitivno ni negativno, nema čulnih osećaja bilo koje vrste, naprosto potpuno odsustvo svih osećanja i osećaja i nadražaja i svega. Ni misli, ni svesti. Apsolutno ništa. Nepostojanje. To je onda raj. I to je onda smrt. 

Pakao ne mogu da zamislim to mi je suviše nekako isplanirano da bi moglo da se zamisli kao realno. Deluje mi zasnovana na kazni, kao ljudska misao ili želja da će oni koji čine loše biti nečim kad tad kažnjeni, ako ne u ovom životu onda posle toga. Mogu da naslutim šta bi moglo da bude, ali svakako da je to neko mučenje duha koji nije uspeo da sebe oslobodi nekih stvari, tačnije sam je sebe vezao za to da oseća večno, umesto da nađe svoj spokoj i ne oseća ništa. Postojati u nepostojanju u večnosti, a da to ne može da se promeni. Da, to bi moglo da bude baš pakao.