U mimohodu

 Vraćam se danas sa plivanja i krenuh malo peške jednu stanicu da prošetam kroz Beogradsku. Prolazim pored nekih kontejnera, kad spazih onako u mimohodu neku stariju ženu prilično lagano obučenu i zamotanu samo u šal, kao neko ko tu negde živi, kako zagleda po tim kontejnerima, ali onako vrlo površno kao da vidi šta ima i pošto nije bilo ništa nastavlja dalje. Tek što je prođoh bi mi žao reko žena možda gladna. Vratih se i upitah je da li je gladna, rekoh hoćete možda da vam kupim nešto za jelo? Ona snebivljivo pogleda, videh da joj je neprijatno, rekoh hoćete da vam dam nešto para? Ona opet onako stidljivo i kao u polušali pokušavajući da sakrije sramotu siromaštva koju verovatno oseća jer nikad nije prosila, pa kao Ako častite..

Rekoh častim, imam i razloga, i izvadih novčanicu iz novčanika a u meni se pola mene razvali jer osećam tačno pred sobom nekoga starijeg i nemoćnog ko tu živi u samom centru i ko gladuje, a kome nije lako da prizna sebi svoju bedu..Posle mi bi žao što je nisam odveo u prodavnicu da joj pokupujem neke osnovne namirnice bar da ima za nekoliko dana ili je odveo na kafu i sendvič negde u blizini, da častim stvarno baš..

Razmišljam se posle koliko para dajem tako na neke suvišne gluposti koje mi nisu preko potrebne i osećam stid zbog toga, iako nemam utisak da živim luksuzno, verujem da je to mnogo više nego što mnogo ljudi sebi može da priušti. Posle sam razmišljao, bilo bi dobro uzeti takvim ljudima tekući račun njihov ako imaju pa onda uplaćivati svakog meseca po hiljadu dinara bar. Staviti ih na neki trajan nalog. Dvoje ljudi da im tako uplaćuje neku pomoć pa je nešto. Toliko para potrošim na neke gluposti nepotrebne, a nekome to znači za goli život. Jer sav luksuz ovog sveta ne može da nadomesti prazninu jednog srca. Takvo srce će stalno biti prazno, koliko god u njega da skupih stvari ili para ubaciš. 

Nama koji zarađujemo mnoge stvari nisu bitne, a nekome doslovce znači ono minimalno da pregura dan.