Opservatorium

Neke stvari kada se dese u životu nateraju te da staneš za trenutak i da se zamisliš duboko nad njima i nad životom uopšte. I tada pomisliš kako na toj naizlged dugačkoj lajni života postoje momenti i ljudi koji se pojave i zablistaju sjajem zvezda koje su u stanju da obasjaju i one najudaljenije duše koji gotovo da nikada ne ugledaju svetlost usled mraka u koji su se zavile. One ti svojim sjajem obasjaju dušu i ti se osetiš srećnim što samo znaš da postoje. I onda kada u nekom trenutku one iznenada nestanu ti se osetiš opet u istom mraku u kojem si se nalazio pre toga, i teško ti je da prihvatiš da se život nastavlja dalje bez njih i da ih više nema. Tada pomisliš kako neke stvari ne zaslužuju da se njima toliko opterećuješ, da smo svi samo privremeni na ovom svetu i da ono što ti se danas čini jako važno za tvoju karijeru, posao, kupovinu kuće ili boljih kola, guranja svojih stavova ili prepucavanja i svađa sa dragom osobom, poslovnim partnerom ili drugim ljudima, neke svoje računice...

Moje oči nikada neće prestati da te gledaju onako kao onda davno, kada sam te video po prvi put.

Na kraju dana (i života), svi poželimo malo mira za sebe.

Osećaj sreće ne dolazi od spoljnih faktora, već unutrašnjeg sveta. Stvari koje posedujemo ili za kojima žudimo, novac, skupa kola, kuće, čak i ljubav, sve to obezbeđuje samo privremeni utisak sreće koji brzo prođe, i mi želimo još, više, kao drogu. Nikada nije realno dovoljno. Spoljni faktori nam obezbedjuju utisak sigurnosti, situiranosti, vrednosti..ali nisu trajni. Zanimljivo je da podjednako tome lični uspeh koji napraviš može da proizvede isti osećaj. Ali i tu moraš da stalno ideš dalje kako bi kompenzovao glad za srećom novim uspehom. Iz tog razloga se često dešava da imućan čovek koji već poseduje ogromno bogatstvo nije zadovoljan i srećan jer ne može da u nekom trenutku postigne određeni cilj koji bi mu pružio taj osećaj sreće i zadovoljstva koji mu je dalje potreban. Gledajući sa strane mnogi bi rekli da je lud jer eto ima već svašta, ali ja ga potpuno razumem. Čovek može izistinski biti trajno srećan samo ako izgradi u sebi takav unutrašnji svet i rezone koji mu omogućavaju...

Mislim da sam upravo otkrio jednu stvar za koju sam dugo verovao da je sasvim drugačija. Naime, bio sam ubeđen do sada da je svakom čoveku potrebna ljubav, da ga neko voli ili slično. Međutim, sada mislim da to nije tako. Nije u pitanju potreba za primanjem ljubavi, već potreba za davanjem. Svakom čoveku je potrebno da ima nekoga kome može da tu ljubav podeli. Nije bitno ko je taj neko, da li je to dete, devojka, bračni partner, prijatelj, brat, roditelj, nije bitno čak ni da je to uopšte osoba, to može da bude i pas ili mačka, miš, čak i biljka..ali je bitno da ima mogućnost da svoju ljubav podeli sa nekim i da je iskaže. I kroz to on formira odnos sa tim nekim drugim živim bićem.. I to je osnov svega.. ne primanje ljubavi, već deljenje, iskazivanje. Nemati nikoga značilo bi da nemaš mogućnost da sebe doživiš kao ljudsko biće i da samim tim nemaš potvrdu svog postojanja.

Najživlja ulica koju sam ikada video se nalazi u Novom Sadu - u ulici Vojvode Mišića. Na zemlji ispod visokog drveća svakog proleća leže milioni sitnih semenki palih sa krošnji drveća. Medjutim, nijedno nikada ne izraste u novo drvo.

Nas par ljudi, nepoznatih uglavnom sedimo i pricamo cekajuci. Gledam par ljudi u vojnim uniformama koji stoje i komentarisem kako su te uniforme zastarele i ne koriste se vise. Oko nas su sve oficiri i činovi, ocekuje se da stigne glavni deo komande. Ustajemo kad god ko prodje kao u vojsci. Po svemu bi se reklo da je to vojska. Tu negde osecam i prisuatvo pokojnog tece koji s e ne pojavljuje ali shvatam da je u uniformi u tom delu gde sedimo. Shvatam da cekamo nesto. Nas 4-5 sedi u sobi dok ljudi dolaze da se oproste sa nama. Gledam coveka preko puta mene kome je dosla porodica, dva njegova klinca se igraju okolo i skoro da ne zaplacem govorim mu kako mi je zao sto ce umreti, zao mi je njega iako smo svi osudjeni na smrt. Polako polazimo prema jednom grebenu sa nekim klupicama gde bi trebalo da sacekamo pogubljenje. U trenutku krecem do toaleta i kazem drustvu nesto kao budite tu nemojte da mi odete onako nesvesno, a oni uzvracaju u polusali ironicno kao pa gde bi smo i mogli? Ja se na...

Uskoro punim 40 godina. Zvuči daleko ozbiljnije nego što se osećam. Zvuči nerealno mnogo, zvuči..staro. Neki put me je i blam da kažem, znam da se to po meni ne vidi, često se ljudi iznenade ili mi se obraćaju kao nekom mladjem, i ne kažem da mi ne prija to. 40 godina.  Čudno je to, uvek sam zamišljao da su oni od 40 godina mnogo ozbiljniji, ali sada znam da je ozbiljnost samo posledica nesigurnosti, spremnosti da budeš prirodan i to što jesi, neko tvrdo držanje do nekih principa koji su ništa više nego posledica rigidnosti ličnosti, pokušaj da se čovek uhvati neke sigurnosti u želji da zaštitite sebe ali i time nespremnosti da se bude fleksibilan.  40 godina.  Činjenica da me svest o tome pritiska i cini da sve stvari gledam drugacije. Više ništa nije naivno, ništa nije slučajno. Sada moraš da obraćaš pažnju na razne stvari koje su ranije bile smešne i marginalne, ne ostaješ do kasno noću jer si sutradan neupotrebljiv, a potrebno ti je da budes efikasan, vodiš ...

Sretneš neku osobu koju nisi video veoma dugo. Nekada je bilo nešto jako izmedju vas, ali ste se spletom okolnosti rastali. I tada si znao da je to to, ali si znao isto tako veoma dobro da svako mora da ide svojim putem. Razumeo si savršeno zakone prirode po kojima se nešto dešava. Bilo je jasno kao dan. I ničime to nije moglo da se promeni.  Sada, posle toliko vremena, ponovo osećaš ono isto, isto poklapanje, osećaš da je ona baš ta i da je sve ostalo bilo neko lutanje, tumaranje, nesvesno pokušavanje da pronadješ što više tih momenata u nečemu drugom. Osećaš kao da se ama baš ništa nije promenilo. I posle toliko vremena je to baš to, osećaš tu kompletnost, da ste zajedno jedno. Osećaš mnoge stvari koje si i zaboravio da postoje. Da svaki trenutak koji provedeš u njenom prisustvu zrači nekom punoćom. Da nije bitno šta radiš, da je dovoljno samo njeno prisustvo da bi osećao tu punoću. I osećaš da je potrebno tako malo da bi sve to ponovo bilo to. Samo malo, kao mrvica malo, da bi ...

Mnogi od nas pričaju za sebe da nisu religiozni. Ja mislim da smo svi religiozni više nego što mislimo. Svako od nas nosi sa sobom neki skup pravila, stavova, principa i navika koje je izgradio tokom vremena, svako od nas sudi i traži pravdu, žrtvuje svoje zarad nečega u šta veruje da će mu doneti boljitak ili satisfakciju. I ulaganje novca u kupovinu novog nameštaja je jedan vid žrtve, iako nema sakralnosti u njemu, taj čin nije ništa manje od onoga koji izvode pripadnici neke verske grupe. Verovanje u bolji život, nada da će sutra biti bolje, sve to od nas čini vernike.. koji veruju u nešto, streme ka nečemu, na taj način formirajući stavove i odnose prema drugima, valorizujući druge kroz prizmu onoga što doživljavaju, grade stavove i percepcije.. i sami nesvesni toga da sami stvaraju svoju religiju. Svoju ličnu religiju.