40 godina samoce

Uskoro punim 40 godina. Zvuči daleko ozbiljnije nego što se osećam. Zvuči nerealno mnogo, zvuči..staro. Neki put me je i blam da kažem, znam da se to po meni ne vidi, često se ljudi iznenade ili mi se obraćaju kao nekom mladjem, i ne kažem da mi ne prija to.

40 godina. 

Čudno je to, uvek sam zamišljao da su oni od 40 godina mnogo ozbiljniji, ali sada znam da je ozbiljnost samo posledica nesigurnosti, spremnosti da budeš prirodan i to što jesi, neko tvrdo držanje do nekih principa koji su ništa više nego posledica rigidnosti ličnosti, pokušaj da se čovek uhvati neke sigurnosti u želji da zaštitite sebe ali i time nespremnosti da se bude fleksibilan. 

40 godina. 

Činjenica da me svest o tome pritiska i cini da sve stvari gledam drugacije. Više ništa nije naivno, ništa nije slučajno. Sada moraš da obraćaš pažnju na razne stvari koje su ranije bile smešne i marginalne, ne ostaješ do kasno noću jer si sutradan neupotrebljiv, a potrebno ti je da budes efikasan, vodiš računa da se ne prehladiš ili te ne uhvati išijas, sede ti obasipaju kosu i telo, pojavljuju su na sve strane, osećaš i fizički da to više nije ono isto ono telo i ista energija koja je bila do pre 5-6 godina najmanje. Sada si naučio već da planiraš, da računaš unapred stvari, da praviš kalkulacije, vagaš vreme, i vagaš ljude. Više ne želiš da gubiš vreme sa ljudima koji ne umeju da ga cene, ne želiš da ga rasipaš okolo bespotrebno, ono ti se čini sve vrednijim, a sve ga manje imaš.

40 godina.  

Na svakom koraku osećaš kako ti stvarnost steže kragnu, kako te dave razna očekivanja, kako te smaraju isti pogledi, razmišljanja..A opet..I dalje u meni cuči isti onaj klinac koji mi ne da mira i koji žudi za igrom i dalje pun nekih naivnih i romantičnih želja koje su daleko od stvarnosti, istih nekih ambicija, očekivanja i fantazija. 
Jedno drugo JA koje želi da zadrži trenutke koji su vredni, koje duboko doživljava svako prijateljstvo, koje traži i dalje sebi srodne duše, koji ceni iskrenost i... koje ne stari. 

40 godina. 

Previše puta pogledani filmovi, previše puta pregledane vesti, previše puta preslušane iste priče ljudi, sada vec dobro znaš kako stvari funkcionišu. I znaš da nema mnogo nepoznatih stvari, sve je previše puta rečeno, previše puta ponovljeno i sve je previše.. ljudsko da bi bilo božansko.