Jedan osećaj. Punoća svega.

Sretneš neku osobu koju nisi video veoma dugo. Nekada je bilo nešto jako izmedju vas, ali ste se spletom okolnosti rastali. I tada si znao da je to to, ali si znao isto tako veoma dobro da svako mora da ide svojim putem. Razumeo si savršeno zakone prirode po kojima se nešto dešava. Bilo je jasno kao dan. I ničime to nije moglo da se promeni.  Sada, posle toliko vremena, ponovo osećaš ono isto, isto poklapanje, osećaš da je ona baš ta i da je sve ostalo bilo neko lutanje, tumaranje, nesvesno pokušavanje da pronadješ što više tih momenata u nečemu drugom. Osećaš kao da se ama baš ništa nije promenilo. I posle toliko vremena je to baš to, osećaš tu kompletnost, da ste zajedno jedno. Osećaš mnoge stvari koje si i zaboravio da postoje. Da svaki trenutak koji provedeš u njenom prisustvu zrači nekom punoćom. Da nije bitno šta radiš, da je dovoljno samo njeno prisustvo da bi osećao tu punoću. I osećaš da je potrebno tako malo da bi sve to ponovo bilo to. Samo malo, kao mrvica malo, da bi to moglo da se nastavi. Ne započne ponovo, jer ne osećaš ni da se prekidalo, nego da se nastavi dalje. Jer šta ima većeg od društva osobe sa kojom osećaš kompletnost svega?
Ali to malo, to što ti vidiš kao malo, zapravo je ogromna provalija koja zjapi i preti da te proguta zajedno sa svim tim osećajima. I shvatiš da moraš nastaviš dalje bez toga. 
Ali šta je onda dalje zapravo, i čemu onda dalje?  
Kako pristati na nešto drugo, na nešto manje,  kada shvatiš u 40-oj godini života da si rekao većinu stvari i da nema šta mnogo da se još kaže.

Znaš samo da postoji jedna osoba sa kojom imaš taj jedan osećaj. 
Osećaj punoće svega.