In memoriam Nikola Jovanović

Neke stvari kada se dese u životu nateraju te da staneš za trenutak i da se zamisliš duboko nad njima i nad životom uopšte. I tada pomisliš kako na toj naizlged dugačkoj lajni života postoje momenti i ljudi koji se pojave i zablistaju sjajem zvezda koje su u stanju da obasjaju i one najudaljenije duše koji gotovo da nikada ne ugledaju svetlost usled mraka u koji su se zavile. One ti svojim sjajem obasjaju dušu i ti se osetiš srećnim što samo znaš da postoje. I onda kada u nekom trenutku one iznenada nestanu ti se osetiš opet u istom mraku u kojem si se nalazio pre toga, i teško ti je da prihvatiš da se život nastavlja dalje bez njih i da ih više nema. Tada pomisliš kako neke stvari ne zaslužuju da se njima toliko opterećuješ, da smo svi samo privremeni na ovom svetu i da ono što ti se danas čini jako važno za tvoju karijeru, posao, kupovinu kuće ili boljih kola, guranja svojih stavova ili prepucavanja i svađa sa dragom osobom, poslovnim partnerom ili drugim ljudima, neke svoje računice ili sličnoga već u sledećem momentu neće značiti ništa. I tada pomisliš kako je sve što imaš prolazno, kako nema nikakvu težinu. Kako zapravo ništa na ovom svetu vidljivo i nevidljivo ne poseduješ zaista. I onda opet pomisliš kako je samo zarad toga i takvih zvezda koje sijaju punim sjajem bitno da živiš i ceniš svaki dan pred sobom.
 Samo da bi mogao da uživaš u sjaju tih zvezda i da možda pokušaš da i sam budeš jedna od njih.