Neki drugi život

Nas par ljudi, nepoznatih uglavnom sedimo i pricamo cekajuci. Gledam par ljudi u vojnim uniformama koji stoje i komentarisem kako su te uniforme zastarele i ne koriste se vise. Oko nas su sve oficiri i činovi, ocekuje se da stigne glavni deo komande. Ustajemo kad god ko prodje kao u vojsci. Po svemu bi se reklo da je to vojska. Tu negde osecam i prisuatvo pokojnog tece koji s e ne pojavljuje ali shvatam da je u uniformi u tom delu gde sedimo. Shvatam da cekamo nesto. Nas 4-5 sedi u sobi dok ljudi dolaze da se oproste sa nama. Gledam coveka preko puta mene kome je dosla porodica, dva njegova klinca se igraju okolo i skoro da ne zaplacem govorim mu kako mi je zao sto ce umreti, zao mi je njega iako smo svi osudjeni na smrt. Polako polazimo prema jednom grebenu sa nekim klupicama gde bi trebalo da sacekamo pogubljenje. U trenutku krecem do toaleta i kazem drustvu nesto kao budite tu nemojte da mi odete onako nesvesno, a oni uzvracaju u polusali ironicno kao pa gde bi smo i mogli? Ja se nasmejem sam sebi shvatajuci da ni sam nisam svestan da je to nas kraj. U tom trnutku pored mene prolazi povorka, ljudi u uniformama i sa cinovima _egzekutori, i ja zatecen stojim..kada iz te povorke izlazi moja tetka i daje mi neki papiric i kaze idi bacu ga. Zbunjeno krecem do kante kada cujem pucnje iza sebe i shvatam da je ona pokusala da me izvuce na taj nacin i spasi diskretno. Okrecem se na trenutak i vidim zenu obucenu u sivu suknju (ceo fazon je u stilu vremena iz drugog svetskog rata) koja puca u ljude sa kojima sam stajao. Oni vec leze a ona ih dokrajcuje dok joj krv prsti po nogama i sve su joj noge u njenoj krvi. U trenutku se jezim shvatajuci da sam upravo izbegao smrt i polako gledam da se neprimetno udaljim..kroz neke ulicice mimoilazim ljude koji se vracaju sa pogubljenja. Mnogima je lose, padaju u nesvest, prepoznajem u polumraku i neke koji su tu zbog mene i gledam da me ne primete i ulazim u neku ucionicu gledajuci gde da se sakrijjem, shvatajuci da ce me sada traziti. Razmicem neke teske bordo somotske i pomeram neku drvenu binu shvatajuci da sam tu vec bio i ulazim u neki ispust gde se primirujem. Iza mene su samo neka drvena vrata. U tom trenutku iza sebe cujem bat koraka te zene i shvatam da sam nadjen. Vrata se otvaraju i sve je jasno. Sledeca scena je dan sutra, ta ista zena izlazi iz prodavnice sa muzem sa nakrivljenim sesirom, ista moda 40tih- 50-tih godina kao da se nista nije desilo, moj pogled ih prati niz ulicu. Ja sam sada sam na nekom jezercetu sa bistrom vodom, dubokom i prozirnom..to je neko izvoriste. Polako se udaljavam odatle dok mi se pridruzuje neki lik kao nov u svemu tome, zapitkuje me kako i sta. Mada ni sam ne znam odgovaram mu na pitanja dok se spustamo nekom pustom ulicom. Kazem mu kako tu iza nas odakle idem,  na Sinajskoj gori, mozes da razgovaras sa mrtvima. Da, mrtav sam i shvatam da moram da pocnem da se navikavam na potpuno novo okruzenje i nacin..bitisanja.