Opservatorium

Срце детета ће спасити свет. Срце детета наслеђује Царство. Срце детета је срце невиности. Не гледа на недостатке. Не мери ко је ко. Не познаје зло. Не познаје смрт. Не мари за интелигенцију. Брине само за игру и пажњу. У игри види - стваралаштво. У пажњи - љубав која му је потребна. Заиграно и завољено дете - не мисли о хлебу. Радо прекида оброк и сан када ово двоје задобије. И дете се не чуди Богу. Зна да је нормално да Бог има постојање баш као и оно само. Детету не треба теологија. Само жели да су сви срећни. Такво срце нам је потребно. Тако се спокој задобија.

Rekao bih da neke stvari dolaze sa zrelošću i stanju da shvatimo dublji smisao stvari. Ali i život isto tako. A to ne možeš sa 25 kada misliš da je ceo život samo izlasci, ostajanje do 5 ujutru po klubovima, zabava do zore, te da ćeš sebe lišiti zadovoljstva ako se ne iživiš do kraja. Tada ti sve izgleda kao da će trajati večno ta neka mladost. A zapravo tvoj život još nije ni počeo..Mada se neki realno nikada i ne ižive, provedu u tom stanju ceo život ne shvatajući zapravo da sve vreme muče samo sebe robujući potrošačkim navikama i trivijalnim nagonima savremenog društva. Čovek je uhvaćen u mrežu iz koje se što se više u nju umotavaš sve teže iz nje izlazi. A pri tom, nikad srećan, stalno u frci, stresu itd. u potrazi za novom dozom zadovoljstva koje će mu omogućiti taj spokoj unutrašnji, koji naravno nikada tako ne može da dobije, jer hrani u sebi gladnu aždaju koja samo postaje još gladnija i gladnija..

Zanimljivo mi je koliko ljudi ne shvata, ili ne razume šta je ono što pravoslavna vera propoveda, i koliko banalno shvata neke osnovne pojmove u hrišćanstvu uopšte. Za mnoge je Bog još uvek neko ko sedi gore na oblacima i gleda dole nas, i odlučuje kome će da pomogne, a koga da kazni. Verujem da najveći otpor prema religiji, ali i najveće licemere koji misle da je dovoljno otići u crkvu jednom godišnje i slaviti slavu da bi bio neki vernik, kao i sve verske fanatike koji zarad svojih verskih ubeđenja prave nasilje nad drugima rađa upravo nemogućnost ljudi da shvate neke osnovne stvari o veri i Bogu. Bog je ljubav. Čista, bezgranična, bezuslovna ljubav. Bog ne kažnjava. Kažnjavate samo sami sebe time što se od "njega" - od te ljubavi svojim postupcima udaljavate, onemogućavajući priliku da ta ljubav dospe do vas. To je ono što pravoslavlje predstavlja kao kaznu. Jer to i jeste realno kazna, za svakoga. Onaj ko je sposoban da voli, čak i onda kada mu neko čini zlo, ko ume da ...

Nekako mi se čini da se premalo priča o smrti, iako je to sastavni deo svakodnevnice, kao i sam život. Ljudi se stalno plaše smrti, izbegavaju priču o tome, to je uvek neka tabu tema, prizivanje nesreće, mračenje i slično. A zapravo sama smrt je samo okončanje mučenja i košmara kroz koje prolazimo svi tokom života, jedna vrsta konačnog odmorišta, potpuno razrešenje, konačno umirenje našeg unutrašnjeg čudovišta. Rekao bih da smo se samo svi mi navikli tokom života na te košmar e i čudovišta u nama i da se dobro osećamo samo kada ih nahranimo. Onda se ona umire do sledeće gladi, i onda košmar ponovo počinje. Moramo nabaviti hranu za svoje čudovište, moramo ga umiriti jer divlja u nama, grebe i traži. I dobro je što postoji konačno odmorište, mesto gde te ništa više ne dotiče, ne osećaš ništa više, ne moraš ništa, ne želiš ništa, niti te iko maltretira, ničega se ne plašiš niti te bilo šta brine, gde se tvoje čudovište konačno umiri. Ne vidim u smrti ništa strašno. Mnogo strašnije od nj...

Nigde manje države, sa toliko mnogo kvalitetnih, talentovanih, pametnih ljudi, vrsnih umetnika, naučnika, toliko patriota koji bi svoj život za nju dali, toliko onih koji bi svoj nacionalni identitet branili svim srcem, nigde više vernika koji svaku slavu slave, nigde toliko strasnih navijača koji bodre svoje timove, velikih političara koji bi svim silama branili svoja uverenja i onih koji misle da mogu promeniti sve, nigde toliko vere i ljubavi. A onda, kada zatreba, ne možeš da nađeš tri čoveka koji bi osobama sa invaliditetom pomogli da se raščisti sneg.

Celog života sam imao problem sa tim što sam dobar prema ljudima i verovao da mi je to mana, te da treba da budem loš, pokvaren, da će me tako ljudi više ceniti, da će mi biti lakše, da ću onda biti kao oni.."normalni". Kada sam bio mali drugovi su me zezali zbog toga što sam previše dobar. Kasnije su mi se devojke sa kojima sam izlazio to isto govorile, te da treba da budem loš, pokvaren, jer ih to više privlači. Kasnije sam ljudima pozajmljivao pare pa su mi pričali da sam naivan, iako sam tada već dobro znao kome ih pozajmljujem, i koliko dajem, te nisam ni očekivao preterano da će mi ih vraćati. U vojsci su me ismevali oni koji su od mene pozajmljivali pare, da bi posle zbijali šali na konto toga što sam naivan. Ali nisam više bio. Bilo mi je zanimljivo gledati za koliko su spremni da se prodaju. Oni to nisu znali, ali sam ja znao. Tada sam imao pa sam to mogao. A tada mi je najmanje bilo stalo do para. Govorili su mi da treba da budem đubre prema ljudima jer će me t...

Sreća je zapravo toliko relativna stvar. Ona ne zavisi mnogo od spoljnih faktora. Spoljni faktori omogućavaju samo privremen osećaj sreće. Od zadovoljstva, sve do  novog zadovljstva. Čovek tako postane zavistan od tih faktora kojim sebe uslovljava, kao od najgore droge. Misleći da će mu tek svaki novi faktor doneti konačan izvor stalne sreće i spokojstva. Ali se to ne dešava. Tako on celog života juri za novim zadovoljstvima pokušavajući stalno iznova da zadovolji glad za srećom. Na kraju pod stare dane umoran od svega diže ruke od svega i povlači se u sebe žaleći za trenucima koje je mogao imati misleći da bi mu doneli više sreće.  Jadna i patetična ljudska sudbina.

Ko me zna dobro, zna da sam se tokom prošle godine i početkom ove prvi put u životu ozbiljno susreo sa depresijom. O tome se mnogo ne priča u javnosti, te ljude mahom izbegavamo, a ja sam potonuo toliko duboko da sam polako odustajao već i od posla i od sebe i razmišljao o nekoj konačnosti. Svestan sam da će za mnoge to predstavljati iznenađenje, ali su to neke stvari koje ne želite da pokažete drugima, ali ih nesvesno pokazujete. Za mene je to bio najteži period u životu kad a sam počeo da prvi put razmišljam o smrti kao konačnom odmorištu od svega. Savetovali su mi prijatelji i terapeute i lekove i mnogo toga još, i iako si svestan toga da ti nije dobro nemaš ni snage niti vidiš razlog zbog kog bi se lečio, jer nemaš želju za daljim životom. Poslovne zadatke sam završava rutinski, gotovo robotski, ali sam vremenom počeo da ih izbegavam i polako odustajem. Iz nekog pravca na gore koji osećam da nosim u sebi, vatre koju osećam u sebi ceo život, osetio sam kontru svemu tome, nešto što...

Sad u podzemnom prolazu na Terazijama, čovek koji svira dobaci nekom beskućniku u prolazu da uzme neku kintu za sebe. Beskućnik odmahne rukom kao hvala ne treba. Čovek ostavlja gitaru i uzima par novčanica iz futrole od gitare u koju mu ljudi ostavljaju novac, zaustavlja beskućnika i gura mu novac u ruke. Nisam verovao šta vidim. Kasnije saznajem da se čovek zove Milan Balinović, po izgledu ne bih rekao da ima više od 22-25 godina. Kakav car, oduševio me je potpuno!