Opservatorium

Jedna me stvar baš iritira u našem društvu: Potreba drugih da se zanimaju tuđim stvarima i tuđim životima. To se ogleda u svakom momentu, čak i najbanalnijim situacijima. Tipa ulaziš negde na neko mesto i neko bulji u tebe, sediš u kafiću drugi bulje u tebe, slušaju, uzimaju tuđe telefone i preturaju po njima, čitaju jedni drugima poruke, čitaju poruke sa tuđeg telefona u GSP-u, komentarišu izglede drugih, prepričavaju šta je neko uradio, kako neko živi, šta je rekao.. Neko se malo drugačije ponaša ili oblači od ustaljenog i uobičajenog i odmah privlači neku pažnju. Prosto viri iz ljudi koliko su bezidejni i prazni, koliko su im životi prazni da nemaju nikakva druga posla niti misli koje ih okupiraju da bi se njima zanimali već im je potrebno nešto iz spoljneg sveta, neke površne stvari i stalno ti drugi, drugi koji su im potrebni da ih ismeju, da im se podruguju, samo da bi sebe doživljavali kao normalne.

"Teško je da žena definiše svoja osećanja na jeziku koji su stvorili muškarci, da bi izrazili svoja." Jedna rečenica koja objašnjava potpuno razliku između razmišljanja žena i muškaraca.

Prva epizoda, stara ljubav U prvoj epizodi sanjam staru ljubav, pokušavamo da pomognemo nekoj devojci u nevolji, koju kidnapuju. Ja pokušavam da se setim sve vreme zašto smo se i rastali, šta je to bilo pošlo po zlu, šta se desilo poslednji put kada sam je video.. Pokušavam da se setim ali ne mogu. Istovremeno osećam prijatnost njenog prisustva, ponovo smo zajedno, mada više kao prijatelji, ali njeno prisustvo mi prija. Ona je veoma angažovana oko toga da pomogne toj devojci, dok ja pokušavam da zadržim prisebnost i razumnost u afektnoj situaciji, budući da se radi o mafijaškom bosu. Sledeća epizoda, drahme Grčka je rekao bih, sam sam u stranoj državi, uputio sam se negde. Put me navodi na ženu koja bi trebalo da mi bude neki kontakt na mom putu, kao neka vrsta pomoći. Pružam joj neke kovanice u stranoj valuti i molim da mi ih zameni za novac. Ona prebira po njima, žali se što su neke oštećene. Nervira me njena sitničavost oko nebitnih detalja, gledam u one kovanice koje mi s...

Ova izjava je pogrešna. Smrt je večna. Jednom kada se nečiji život završi on je nestao zauvek. Jedna uzbudljiva epizoda u beskonačnoj tragikomičnoj seriji. Svesni toga, rekao bih da ne vrednujemo ni svoj ni život drugih u onoj meri koliko bismo trebali.

Sređujući tavan naiđoh na pregršt starih e-mailova. Prašina koja se već na njima skupila, požutele ekektronske pozadine, neki još uvek u folderima a neki samo nabacani, stari po petnaest i kusur godina. Uzeh ih u ruke i dok sam prelistavao stranice inboxa naiđoh na jedan koji datira još iz 2001. godine. Tada se setih da sam emailove pisao i ranije, čuvao sam ih negde po nekim folderima koji su se izgubili u međuvremenu na raznim bekap diskovima koje sam pravio. Zaista, čuvate li vi svoje mejlove? Nekada su ljudi pisali jedni drugima koristeći naliv pero i papir, i ta stara pisma su imala neku vrednost koju je sam papir čuvao, mogao si da se preko rukupisa neke drage osobe setiš nje, njenog karaktera, uzbudjenja dok si prelazio okom preko nevešto pisanih redova, ili pak savršeno oblikovanih slova nečijeg rukopisa na nekom specijalno izabranom papiru. U elektronskom dobu su nam preostale su samo misli i reči, datumi i subjecti, kao jedini pisani trag koji može da te podseti na neku...

Prolazim juče popodne negde oko opštine Novi Beograd (malo sam sišao na zemlju da posetim svoje zemljane), i u prolazu snimim jednu devojku od nekih 30 i kusur leta, lepog izgleda i lepo skockanu, ali kulturno, sa cvikama za sunce, sedi na klupi sa majkom. Kako su mi senzori odma proradili, u prolazu bacim oko na nju, kad shvatih da ona jede jagode. Jede jagode, dok peteljke od jagoda baca direktno ispod sebe, svuda ispod klupe, bez trunke blama. U trenutku mi je nestalo potpuno simpatija prema njenoj lepoti i osetio sam toliku količinu odurnosti da je nestala sva njena ženska lepota u samo jednom trenutku, kao odneta kantom za đubre. Bilo mi je fascinatno ne to što je ljanka, bože moj toga ima i previše, već to kako je u trenutno nestala sva njena ženstvenost i lepota. Nekako mi uz lepotu ne ide takvo ponašanje, a možda sam i ja več suviše omatorio kad pridajem važnosti tim stvarima.. Život na Marsu menja ljude, na načine koje ne možete ni zamisliti..

Probudio sam se jutros, skuvao kafu kao i obično i izašao na terasu. Seo sam, zapalio cigaru i razmišljao o obavezama koje imam da uradim. Gledajući u daljinu shvatih da nisam ni primetio da ne čujem nikakve zvuke oko sebe. Ni ptice, ni lavež pasa, čak ni dašak vetra. Mahinalno kucnuh u drveni sto ne bi li čuo bilo kakav zvuk. Kucanje se čulo. Tada postadoh svestan. Postadoh svestan toga da mogu da čujem zvuke koje sam stvaram, ali da ne čujem zvuke okoline. Postadoh svestan da sam zapravo mrtav u živom svetu. Živ telom, ali mrtav duhom. Živi mrtvac.

Kome da verujem, Ova vremena su zla. Ne izlazim nikud, Samoca me ubija. A kome da kazem, Da ne mogu vise ni dan, Lome me, gaze me, Ja osecam. Pun secanja, krecem sa dna. Gde je sve pocelo, moram da znam. Pun nemoci i prezira, Tragam za istinom, Pokusavam. Iz pepela opet, Ja ustajem, Jaci nego pre. Uspeli nisu, Da izbrisu secanje. Okruzen ludilom, Cekam da nestane sve. Secam se proslosti, Secam se istine. Poetry by Ritam Nereda -  https://www.youtube.com/watch?v=fWzxPmoLU9Y&index=2&list=RDD-W3kAaYLiM

Ljudi uglavnom misle o meni da sam normalan čovek. Niko se zapravo ni ne pita o tome da li sam normalan ili ne, pošto me shvataju kao normalnog i tako se prema meni i odnose. I vidite u tome leži štos. Ja se samo dobro foliram da sam normalan, a zapravo uopšte to nisam. Toliko sam se izveštio u tome da sam ubedio sve ljude sa kojima se upoznajem i sve koje znam. Ne zato da bi ih prevario već zato što moram da budem normalan da bih opštio sa njima, moram da poštujem sva ta pravila i da im se povinujem iako mi to ne prija. Šta više, u tom svom ludilu otišao sam i korak dalje, ubedio sam i sam sebe da sam normalan. A zapravo nisam, uopšte nisam. Vi ste svi žrtve moje obmane. Ja sam vas sve prevario u želji da ostavim utisak normalnosti. Problem je u tome samo što sam vremenom i sam poverovao u to. I sada više ne znam da li sam normalan zato što sam sebe u to ubedio ili zato što vi tako mislite. Tu negde mislim da leži i granica između normalnosti i ludila. Možda je i vas neko toliko obman...