Čovečanstvo je žrtva obmane

Ljudi uglavnom misle o meni da sam normalan čovek. Niko se zapravo ni ne pita o tome da li sam normalan ili ne, pošto me shvataju kao normalnog i tako se prema meni i odnose. I vidite u tome leži štos. Ja se samo dobro foliram da sam normalan, a zapravo uopšte to nisam. Toliko sam se izveštio u tome da sam ubedio sve ljude sa kojima se upoznajem i sve koje znam. Ne zato da bi ih prevario već zato što moram da budem normalan da bih opštio sa njima, moram da poštujem sva ta pravila i da im se povinujem iako mi to ne prija. Šta više, u tom svom ludilu otišao sam i korak dalje, ubedio sam i sam sebe da sam normalan. A zapravo nisam, uopšte nisam. Vi ste svi žrtve moje obmane. Ja sam vas sve prevario u želji da ostavim utisak normalnosti. Problem je u tome samo što sam vremenom i sam poverovao u to. I sada više ne znam da li sam normalan zato što sam sebe u to ubedio ili zato što vi tako mislite. Tu negde mislim da leži i granica između normalnosti i ludila. Možda je i vas neko toliko obmanuo da ste normalni da ste mu poverovali u to. I sada ne znate više ni sami da li je to posledica obmane što verujete da ste normalni ili manjak ubeđenja koje oslobađa vaše ludilo. Ko je zapravo normalan da uopšte sudi o tome?