Opservatorium

 Мржња може да се победи само ако се замени љубављу.

Čovek izgubi dušu u trenutku kada pokuša da se vodi glavom, umesto srcem. Ne znači da je razmišljanje glavom loše, već da je to cena koju čovek plaća za to. Tako će uvek Bogu biti bliži onaj koji se vodi srcem, nego onaj koji se vodi svojim ovozemaljskim rezonima. Ni to nije imperativ, već put koji sami biramo, zavisno od onoga čemu težimo i u šta verujemo. Ali ako želimo da budemo pravi vernici, jedini put ka Bogu vodi srcem, bez laži, bez foliranja, bez maski ili razmišljanja. Svako razmišljanje vodi uzemljenju ljudske duše, vezuje je za dno, ne daje joj da se uzdigne ka nebesima gde bi jedino duša mogla biti slobodna od svih stega i našla svoj spokoj. Jer taj spokoj upravo i jeste taj neki plan koji se opisuje kao raj, posle smrti. Tako ga i zamišljam. Kao spokojstvo, večni mir, odmor od svega. Od svih želja, nadanja, stresova, strahova, osećaja, nadražaja, misli, teskoba, bolesti, od svih čula. Konačno odmorište. Ima li šta lepše od toga za jedno nikad srećno biće kakav je čovek? E...

Jedna od većih zabluda savremenog sveta je da se kod lekara ide zbog zdravlja. Ne, kod lekara se ide zbog lečenja. Zdravlje ne leži kod lekara. Za zdravlje se moraš boriti sam, svojim duhom i voljom, zdravlje predstavlja ličnu borbu, a odlazak kod lekara - pomoć u lečenju već narušenog zdravlja. To najbolje znaju oni teško bolesni, kojima je svaki dan života konstantna borba. Borba sa sobom, borba sa lekarima, borba sa sistemom, birokratijom, finansijama koje ti trebaju za lekove, borba za manje bolove, za bolje sutra, bez bolova i tegoba, za to da ne budeš na teretu najbližima. Trebalo bi da znamo i mi ostali koji nismo bolesni, kako da smanjimo šanse za to da se razbolimo, da očuvamo svoje zdravlje i osnažimo imunitet, da utičemo na očuvanje zdravlja koliko je to do nas.

 Pogrešno smo naučeni da je normalno da starenjem organizam slabi i propada. Starim ljudima slabe kosti, slabi um, postaju rasejani, dementni, gojazni, teško se kreću, oboljevaju od raznih bolesti i ostale BULLSHIT priče.  Učimo jedni druge tako od malih nogu da je baka bolesna jer je stara, da je deda pao i slomio kuk jer je star, pa su mu kosti krhke. Dok tu istu decu od malih nogu već krkamo slatkišima i presoljenim prerađevinama, raznim grickalicama prženim na ulju prepunim kalorija i soli, jeftinim đubretom koje nam prodaju kao zdravo, dok zatočena u stanovima bleje po ceo dan u telefone i televizore igrajući igrice. Loptu su zaboravili kako izgleda i čemu služi. Normalno je da to dete onda prihvata sve to zdravo za gotovo kao normalna stvar koja se čoveku dešava, da živi dalje svoj život sa tim predubeđenjima, nijednom ne dovodeći u vezu to što je naučeno sa onim što se stvarno dešava. Niko ga kasnije ne uči da misli drugačije, već da samo prihvata još više pogodnosti sa...