Pomozi drugome da bi pomogao sebi

Primećujem da vlada neko pogrešno uverenje da muka drugoga samo može da optereti nekoga, ko je već preopterećen svojim problemima, te je zato lakše ne opterećivati se mukama drugih i okretati glavu u stranu. Čineći nešto da nekome drugome olakšamo muku mi dobijamo svoju svrhu, rasterećujemo se kroz osećaj kojim smo svesni da radimo nešto što će možda nekome učiniti da njegova muka biti manja. I to je ljubav koju sami na taj način stvaramo i dajemo.  Tako zapravo dajući sebe drugima mi ne gubimo deo sebe, niti sebe opterećujemo, već dobijamo nešto dobro što nam može koristiti da izlečimo sami u sebi ono što nas muči. Pomažući drugima mi zapravo nesvesno pomažemo sebi. Ima li šta bolje da izleči malodušnost koja nesvesno okupira ljudski duh i koji pod njegovim teretom popusti i sklizne u bezvoljnost i predaju, od osećaja ljubavi? Ima li šta što može da bolje potkrepi snagu i volju za životom od ljubavi prema drugome?

Dajući sebe drugome mi pružamo ljubav, a pružanje ljubavi leči i zaceljuje ljudski duh koji popusti pod problemima koji ga savladaju. Pomaže nam da osetimo snagu svoje ljubavi i time da savladamo svoje probleme sa kojima se susrećemo.

Ljubav leči duh i pomaže više nego što ijedan rešeni problem može. Jer problemi se dešavaju, pojavljuju novi, sa njima se naprosto živi.