Novogodišnji triptih - Bez foliranja

Zaboravi biznis

Kružeći po nekim radnjama uhvatih za kvaku vrata jednog butika želeći da pogledam neku košulju. Cimnem jednom, kad shvatih da je zaključano. Cimnem drugi put vrata u neverici, radno je vreme - zaključano.
Pogledam, piše na vratima da je otvoreno.
U tom neki čovek stade pored mene i reče: Šta vam treba?
Ja onako gledajući ga belo zaustih: Htedoh da pogledam nešto..
- Šta da pogledaš?
Ma zaboravi. Više ništa..


Moć neverbalne komunikacije 

Stojeći na stanici krenuo sam da proverim mejl na telefonu, što inače radim često. Gledajući u telefon nisam ni primetio čoveka koji je dolazio iz suprotnog pravca, i ćušnuo me u stranu kako bi prošao. Kako sam se zadubio u sam sadržaj mejla nisam ni odreagovao u trenutku, kada sam shvatio da me čovek nije ni oslovio ni zamolio da sklonim da prođe.
Valjda je govor postao deplasiran , sada se više ceni rad ruku, prešli smo taj evolutivni stepenik.
Bi mi pomalo žao što je već otišao, ne stigoh da ga potapšem prijateljski po ramenu.


Muzej voštanih figura

Dok sam sedeo u troli u nošen svojim mislima zapazih ispred sebe  2-3 devojčice kako se kikoću i podgurkuju, jedva da imaju po 8-9 godina. Pomislih kako ih tako male puštaju da idu same gradskim prevozom, to ipak nije naivno..A slatke su, male sa tim velikim školskim torbama na leđima i zimskim kapama, pune dečije radosti i naivnosti.
U tom trenutku baš trolejbus se zaustavi na stanici i one krenuše da izađu, međutim vrata ostadoše zatvorena.
Devojčice se pogledaše zbunjeno i krenuše onako tiho čiko, čiko vrata!
Oko njih sede ljudi, kamene face pogleda uprtih u daljinu, gledaju ih nemo.
Niko se ne pomeri, da kaže nešto, da bar krene da odreaguje nekako, kao da mu je stalo.
Ja se razdrah po celom busu, SREDNJA, ne bi li vozač shvatio da treba da otvori srednja vrata. Bio sam za zadnjem delu i zaglavljen sedeo do prozora, da sam bio u situaciji sigurno bih otišao lično do njega.
U tom trenutku jedna devojka sa sedišta pored im onako više reda radi dobaci da probaju da izađu na zadnja. Ostali svi orangutani bezmozgaši i bezzglavkari, ostadoše u bensedinskom snu zabuljeni u neki imaginarni svet oko sebe. Razmišljam, gledam i ne verujem.
Srećom je bilo više vremena, devojčice izađoše, trola krenu, a vrata se zatim ko po marfijevom zakonu otvoriše.
Kada su ljudi bez mozga, od mašine ne možeš više ni očekivati.