Ana-Bela

Danas sam saznao da je umrla moja najbolja prijateljica, Anabela, Bella.
I ja sam danas jako jako tuzan. I nijedna rec na svetu ne moze da objasni kako se osecam..


Druzili smo se skoro 12 godina, bili smo nerazdvojni, zajedno smo jeli, spavali, setali, pricali.
Znala je sve moje tajne i ja sam znao sve o njoj. Cesto bi pricali u snu i ona bi mi se obracala kao da je to sasvim normalno, i pricala mi sta oseca i kako dozivljava svet oko sebe, i savetovala me, poverala mi se. Bila je tako pametna, i dobra i odana.
Bila je sve, vise nego i jedan covek i umela je da ti oprosti i onda kada si bio ljut i nervozan. Ujutru bi nas sve po kuci budila svojim glasom koji ce mi svakako ostati zauvek u secanju.
Kao i zvizduk kojim bih je dozivao kada bi odlutala daleko od mene..

Neki kazu da u zivotu postoji jedan prijatelj, jedna ljubav, jedan pas, jedna macka, jedno jutro uz kafu i mozda je to tacno, mozda je ono sto osetimo samo u jednom trenutku nesto sto posle u sebi nosimo ceo zivot..

Mogao bih o njoj da pisem do besvesti ali koja je poenta reci kada ne mogu da prikazu osecaj
koji dozivis u zivom kontaktu sa nekom osobom, a ovde je svakako rec o osobi, ne o zivotinji
kako su je neki dozivljavali. I to sto se tako osecam sada je iz razloga sto sam imao prema toj osobi iskrena osecanja i dozivljavao je bas kao i svaku drugu blisku osobu.. i vise od toga

Iz toga razloga zelim da ovaj sajt posvetim njoj, jer kao sto na njemu mogu da nadjem svoja osecanja vezana za odredjeni trenutak tako mogu i da ista vezem za njega. A sada ih vezujem za nju.

Ljubim te Bekice puno puno puno..