Opservatorium

Često razmišljam na temu života i smrti. Te dve stvari se međusobno stalno prepliću, smrt je sveprisutna koliko god potiskivali čak i nesvesno razmišljanje o njoj. Sve ima svoj početak i kraj. Hrišćanstvo je zasnovano na ideji da se posle smrti odlazi u raj, ili pakao, odnosno neki zagrobni život, neki nastavak. Meni je teško da to prihvatim. Iskrenije bi bilo da kažem da ne verujem u bilo šta posle smrti. Dat nam je ovaj život da ga koristimo kako najbolje umemo i možemo i to je njegova najveća vrednost. To nam je jedina šansa koju imamo. I koliko god mislili da je neko drugi srećniji ili bezbrižniji, toliko grešimo jer dugotrajna sreća i bezbrižnost ne postoje. Pogotovu je nemaju oni koji imaju najviše. Prokleti smo sami u sebi unapred već da ne možemo biti trajno srećni, osim ako ne prihvatimo Božiju ljubav kakva jeste, što je opet sa druge strane privilegija vrlo malog broja ljudi koji to uspeju. Karte nam nisu svima jednako podeljene u samom startu, to je činjenica. Neko se rodi s...

Primetio sam da mnogi ljudi panično reaguju u kriznim situacijama. Tu mislim pre svega na one situacije u kojima delići sekundi odlučuju. Na taj način se gubi ponekad jedina šansa da se nešto uradi. Panika je najgori ljudski neprijatelj. Ona potpuno sludi čoveka, blokira ga i onemogući ga da trezveno potraži rešenje, iz straha da neće uspeti da se izbori sa problemom. Tako u osnovi panike imamo zapravo strah od rešavanja problema, od sposobnosti da rešimo problem, i samim tim nesigurnost u sebe i sopstvene potencijale. Zato je bitno kako se nosimo sa tim situacijama koje od nas očekuju momentalne reakcije. Veoma veliku stvar zauzima svest o tome da uvek, u svakoj situaciji koliko god bila opasna, imamo jedan sekund vremena da reagujemo. Jedan sekund koji nam može spasiti život, jedan sekund koji nekome može dati šansu da izvuče živu glavu. Neki će reći pa to je samo sekund, to je ništa, ali naprotiv, to je sekund u kojem ćemo zadržati dah ako se gušimo i time sprečiti da udahnemo još ...

Dugotrajnom opservacijom i osluškivanjem svog tela i e ksperimentisanjem sa tuširanjem hladnom, odnosno zimi ledenom vodom, kupanjem u snegu, provođenjem vremena u šorcu napolju na minusu, shvatio sam da se telo vrlo lako adaptira na nisku temperaturu, ako, pazite sada paradoks, na njemu NE POSTOJI parcijalno delova odeće. To znači da se lako možemo adaptirati na nisku temperaturu iako nemamo odeće na sebi, i to čak i LAKŠE nego ako smo oskudno odeveni. Jer odećom mi dajemo osećaj topline sebi, usled čega se telo navikava na to, umesto da se adaptira na spoljašnju temperaturu, ono se adaptira na tu neku dozu koja pruža odeća, pružajući nam osećaj prijatnosti, ali istovremeno tražeći još jače utopljavanje. Utopljavanje nam pruža osećaj prijatnosti koji nas uljuljkava, ali istovremeno i slabi naš odbrambeni mehanizam. Sa druge strane hladnoća nas drži budnijima, skoncetrisanijima, svesnijima sebe i sveta oko nas.  Drugim rečima odeća nas ne utopljava stvarno. Ona nam samo pruža oseća...