Opservatorium

Šetam Knezom. Nedelja veče. Cela ulica je pretvorena u živu reku ljudi koja sporo teče pločnikom. Među njima i ja. Vrućina izbija sa granitnih ploča i zidova zgrada. Uličnih svirači zabavljaju prolaznike. U tom trenutku čujem poznatu melodiju koja mami čula. Violina. Krećem u tom pravcu. Muzika postaje sve glasnija, a utisak potpuniji. Nalazim konačno violinistu. Snažan čovek srednjih godina koji sa takvom strašću svira da to ne ostavlja nikoga ravnodušnog. Kakav doživljaj. Emocije me obuzimaju celog. Prepoznajem melodiju ali nesiguran pitam u pauzi za naziv. Naravno, Adagio od Albinonija. Večnost je prekratka za ovakve stvari. https://www.youtube.com/watch?v=MfkzNNaXFyo&feature=youtu.be

Jedna starija gospođa seda ispred mene u busu, vadi telefon i kreće da kucka poruke. Ekran veliki, slova povećana da se vide iz aviona, a poruka stiže ni manje ni više nego od Guzice. Guzica je reklo bi se po obraćanju ni manje ni više nego gospođin muž. G-din Guzica se interesuje da li je njegova gospođa kupila prozor. Gospođa Gospodina Guzice mu odbrusuje kako je u još u gradu upisujući impozantan broj uzvičnika na kraju svake prosto proširene rečenice. Guzica se izvinjava što je nešto uopšte pitao. Gospođa gospodina Guzice nervozno lista dalje poruke. Imena i sadržaji nisu za komentarisanje, ali pojedini pošiljaoci toliko koriste autocorrect da bi se reklo kao da su pijani.

Ćutimo. Oboje uprtih pogleda negde daleko u horizont, u pučinu. Svako u svojoj ležaljci, telefonu, svako u svom svetu, u svojim problemima, svom haosu. Kao uživamo. A zapravo svako od nas u svojim mislima. Između nas provalija. Provalija široka 30 cm, ali duboka kao najdublja dubina mora. Hladna i mračna. Provaliju smo napravili mi svojim ćutanjem. Ućutali smo se iz valjda straha da bilo šta kažemo jedno drugome, da ne opterećujemo onoga drugoga svojim problemima i mislima. Podsećamo na one parove koji su 20 godina u braku i koji više nemaju šta da kažu jedno drugome, slomljeni od tereta svakodnevnice. Ali mi to nismo. Mi smo tek došli na naše prvo more. Sa decom. Njenom decom. Oko nas prži sunce. Na horizontu se pojavi banana koju vuče čamac sa ljudima koji veselo poskakuju na njoj. Oboje nam privuče pažnju. Ona spontano započne razgovor. I pored svih problema koje ima, uvek vedrim tonom, jedna od stvari koje sam voleo kod nje: - Hej vidi ove ljude na banani koju vuče čamac. - ...

Najranije sećanje mi seže iz doba kada sam imao možda godinu i po dana. Tada sam spavao u krevecu sa pletenom ogradom. Pored kreveca je bio bakin krevet. Provukao bih rukicu kroz pletene trouglove i držao baku za ruku. Sećam se još uvek njene meke smežurane kože na rukama. Sećam se i mirisa kreme kojom ih je mazala. Bila je to ona krema Merima koja se nekada prodavala. Sada bake odavno nema. Sada sam veliki i sada me niko više ne drži za ruku.

Kada sam bio mali (svega 3 ili 4 godine) otac me je vodio posle posla u tašmajdanski park. Tada je još postojao vozić koji je tuda išao. Posle vozića bismo seli na obližnju klupu. Tamo bi otvarao svoju inženjersku kožnu torbu na rame, i vadio termos i sipao mi toplo čokoladno mleko. Mislim da nikada neću zaboraviti miris tog čokoladnog mleka. Jer to nije bio samo miris mleka, to je bio miris bezbrižnog detinjstva.

Zaljubljenost je zanesenost srca, a ljubav je svesni spoj srca, duše i uma.

Ljubav nisu leptirići u stomaku. Ljubav nije ni popustljivost. Ljubav je borba. Konstatna borba. Borba za drugu osobu. Borba za podizanje dece. Borba za njihovo vaspitavanje. Borba za prijateljstvo, borba za bližnje, borba protiv sebe, protiv svog ega, protiv svog ponosa, sujete, protiv svojih grešaka, protiv sitničarenja, sve je to ljubav. Boriti se za nekoga znači voleti ga. Boriti se protiv svojih grešaka i mana znači voleti sebe. Dok god je borbe za boljitak drugoga biće i ljubavi.

Komunikacija je presudna za svaki odnos. Bilo to prijateljstvo, veza ili brak svejedno je. Gde nema otvorene komunikacije i gde se o problemima ćuti, nema ni odnosa. Najviše problema se dešava kada pustiš partnera da se povuče u sebe i pravi svoje konstrukcije. Sa druge strane što je bolja ta komunikacija, to se stvara veća bliskost. Kada supružnici zaćute, to nikada ne ide u dobrom pravcu. Kada partneri zaćute, muzika nestane. Zato pričajte između sebe, i nemojte da vam bude ijednom neprijatno, ni da kažete šta mislite, ni šta osećate, ni kako doživljavate stvari. Provocirajte razgovor onda kada naiđete na ćutanje, borite se za to. Iskoristite sve pre nego što odlučite da dignete ruke od drugoga.