Opservatorium

Najveći ljudski neprijatelj koji postoji je ljudski ego. To je ono što je najrazornije za čoveka. Preveliki ego ga sprečava da stekne nova saznanja, nova iskustva, udaljava ga od drugih ljudi, od mira, ljubavi, od svega onoga što bi mu koristilo. Vodi ga u bes, ljutnju, zavist, zlobu, osudjivanje, svadju, predrasude, u jednoumlje bez mogućnosti objektivnog sagledavanja stvari, obmanjuje ga i ne dozvoljava mu da preispita svoje postupke kako bi ih osvestio, te shvatio da možda greši. Pobediti ga značilo bi pobediti sebe, kao što na spomen ploči mog pokojnog deke stoji:  " Najteža je pobeda nad samim sobom. "

Potaknut statusom Hadži Sonja Martić i time kako smo postali netrpeljivi u polemikama jedni prema drugima odlučio sam da i sam sastavim svoj status na tu temu, koji možda neće zadobiti toliko pažnje, ali će možda (bar se nadam) nekome značiti da malo razmisli o tome. Naime, ne znam da li primećujete, ali je naše društvo postalo veoma netolerantno prema drugačijem načinu mišljenja, prema drugačijim stavovima, ali i ne samo tome. Postali smo netrpeljivi jedni prema drugima. Meni samom na ulici pa se desi da opsujem neku budalu koja nešto napravi  u prolazu, a što pomislim da bi mogao da bude napad na mene. Valjda smo postali svi očajni od beznadja u kojem smo se našli, od situacije i problema izgubili strpljenja i želje da budemo drugačiji, te umesto da upravo to radimo i pokušavamo da jedni prema drugima budemo bolji, mi radimo upravo suprotno, kažnjavamo sebe i druge misleći da je osudjivanje, bes, gnev i slična pražnjenja najbolji način da nekome pokažemo. Jer se sve i svelo samo ...

Kako ljudi brkaju stvari. Nije ljubav puštati nekoga da radi šta god hoće. To je popustljivost i sasvim je suprotna ljubavi. Ljubav je upravo ono što nam je najteže da uradimo za dobrobit drugoga i vrlo često podrazumeva postupke, žrtve i trpljenja koje nije lako podneti.  Ali time oslobađamo sebe stega koje nas slepo drže vezane za one sebične stvari u nama koje nam ne dozvoljavaju da vidimo širu sliku, i koje su najčešće glavni krivci za ono što mi želimo da nazovemo ljubavlju, a najmanje sa tim ima veze.

Svako od nas se neki put nađe u situaciji koja se čini bezizlazna. Neko ređe, neko češće, ali se svima to u nekom trenutku života desi bar jednom. U tim trenucima breme problema koji nas pritisnu čine da one loše stvari u nama, one kojih se stidimo i kojima ne bismo u drugim situacijama dozvolili da uzmu maha, obuzmu nas i ovladaju nama. Osetimo se slomljeni pod težinom problema koji nam se čine teški kao tonu, kao da nikada iz njih nećemo isplivati. Upravo ta nemogućnost da  se nosimo sa tim problemima nas vodi u drugu krajnost, u malodušnost, uskogrudost, koja nam onda smeta da pokušamo da nađemo izlaz iz te situacije i prevaziđemo je. U tim trenucima ljudski duh popusti, ljubav nas napusti, a zamene je sve one stvari koje su joj suprotne - taština, gordost, malodušnost, gnev, osudjivanje i sl. Međutim i u takvim trenucima je važno sačuvati optimizam, i što je još važnije od toga, sačuvati ljubav. A ljubav je jedini lek za svaki problem. Ljubav prema drugima kao i ljubav prema s...