Opservatorium

Sređujući tavan naiđoh na pregršt starih e-mailova. Prašina koja se već na njima skupila, požutele ekektronske pozadine, neki još uvek u folderima a neki samo nabacani, stari po petnaest i kusur godina. Uzeh ih u ruke i dok sam prelistavao stranice inboxa naiđoh na jedan koji datira još iz 2001. godine. Tada se setih da sam emailove pisao i ranije, čuvao sam ih negde po nekim folderima koji su se izgubili u međuvremenu na raznim bekap diskovima koje sam pravio. Zaista, čuvate li vi svoje mejlove? Nekada su ljudi pisali jedni drugima koristeći naliv pero i papir, i ta stara pisma su imala neku vrednost koju je sam papir čuvao, mogao si da se preko rukupisa neke drage osobe setiš nje, njenog karaktera, uzbudjenja dok si prelazio okom preko nevešto pisanih redova, ili pak savršeno oblikovanih slova nečijeg rukopisa na nekom specijalno izabranom papiru. U elektronskom dobu su nam preostale su samo misli i reči, datumi i subjecti, kao jedini pisani trag koji može da te podseti na neku...

Prolazim juče popodne negde oko opštine Novi Beograd (malo sam sišao na zemlju da posetim svoje zemljane), i u prolazu snimim jednu devojku od nekih 30 i kusur leta, lepog izgleda i lepo skockanu, ali kulturno, sa cvikama za sunce, sedi na klupi sa majkom. Kako su mi senzori odma proradili, u prolazu bacim oko na nju, kad shvatih da ona jede jagode. Jede jagode, dok peteljke od jagoda baca direktno ispod sebe, svuda ispod klupe, bez trunke blama. U trenutku mi je nestalo potpuno simpatija prema njenoj lepoti i osetio sam toliku količinu odurnosti da je nestala sva njena ženska lepota u samo jednom trenutku, kao odneta kantom za đubre. Bilo mi je fascinatno ne to što je ljanka, bože moj toga ima i previše, već to kako je u trenutno nestala sva njena ženstvenost i lepota. Nekako mi uz lepotu ne ide takvo ponašanje, a možda sam i ja več suviše omatorio kad pridajem važnosti tim stvarima.. Život na Marsu menja ljude, na načine koje ne možete ni zamisliti..