Opservatorium

Zaboravi biznis Kružeći po nekim radnjama uhvatih za kvaku vrata jednog butika želeći da pogledam neku košulju. Cimnem jednom, kad shvatih da je zaključano. Cimnem drugi put vrata u neverici, radno je vreme - zaključano. Pogledam, piše na vratima da je otvoreno. U tom neki čovek stade pored mene i reče: Šta vam treba? Ja onako gledajući ga belo zaustih: Htedoh da pogledam nešto.. - Šta da pogledaš? Ma zaboravi. Više ništa.. Moć neverbalne komunikacije  Stojeći na stanici krenuo sam da proverim mejl na telefonu, što inače radim često. Gledajući u telefon nisam ni primetio čoveka koji je dolazio iz suprotnog pravca, i ćušnuo me u stranu kako bi prošao. Kako sam se zadubio u sam sadržaj mejla nisam ni odreagovao u trenutku, kada sam shvatio da me čovek nije ni oslovio ni zamolio da sklonim da prođe. Valjda je govor postao deplasiran , sada se više ceni rad ruku, prešli smo taj evolutivni stepenik. Bi mi pomalo žao što je već otišao, ne stigoh da ga potapšem prijateljs...

Setio sam se da podelim sa vama slucaj sa pastom za zube AquaFresh koji mi se skoro desio. Naime, obratite paznju kada kupujete paste za zube, mislio sam da je ova kompanija jedna od ok, medjutim me je ono sto mi se desilo duboko nateralo da se zamislim kakvu pastu cu sledece koristiti. Uzeo sam AquaFresh pastu za zube a da nisam ni gledao mnogo koja je tacno u pitanju. Posle samo dva dana pocelo je da me grlo i kao krajnik sa jedne strane da mi je otekao. Mislio sam u pocetku da se radi o tome sto sam jeo sladoled, ili pokvarenom zubu (iako nisam tada imao tih problema) pa sam probao da koristim antisept za usta, cak i propolis sprej koji uvek pomogne kada me boli grlo, ispiranje rakijom ali ovaj put nista nije pomoglo. Bol je ostao i pojacavao se, a desavalo se polako da ni glavu ne mogu da okrenem u stranu da me ne zaboli. Tada sam se setio da je jedino sto sam promenio to sto sam poceo da koristim novu pastu za zube (obicno koristim Signal, Colgate ili Blendamed). Pogledao sam pak...

Naslov: Dođi da ti nešto kažem Mesto desavanja: plato ispred Hrama Svetog Save Vreme: Nešto oko podneva Radnja: Prolazim pored Hrama i na klupici nedaleko od mene ugledam sledeći prizor: Na klupici sedi lik u nekim srednjim četrdesetim, šuškava trenerka raskopčanih nogavica, patike, kratka kosa proseda,  reklo bi se jedan od onih danguba koji ne rade ništa po ceo dan. Pored njega sedi jedna devojčica  u bermudama, nepunih 12-13 godina, razgovaraju. Tačnije, on njoj nešto objašnjava, a devojčica izgleda kao da ga pažljivo sluša.  U prolazu sam, neprijatno mi je da zastajkujem i prisluškujem tudje  razgovore, ali čujem samo deo rečenice koju on u tom trenutku izgovara. On njoj objašnjava kako nije obavezno da se devojke šminkaju...  Razmišljam naivno, voleo bih da je to njen stric, rodjak, ili prijatelj njenog brata.  Voleo bih i da joj je otac..Voleo bih, ali ne mogu da se otrgnem osećaju da on nju pokušava da pridobije, za svoje skrivene namere. ...

Razlog mog danasnjeg clanka ne lezi niti ima ikakve veze sa 01. januarom kao pocetkom nove godine, ili slicno. Tema koja me ovih dana negde dotakla i nesvesno se uvukla u moj um kao neka vrsta osvescenog straha od osecaja prisutnosti neminovnog. Mozda vise zapravo ima sa ovim slucajem koji se desio 31. decembra na Dedinju kada je taj matorac dzipom divljacki pregazio dvoje mladih ljudi 30.tih godina. Razmisljam o tome kako su isli ulicom okupirani svojim svakodnevnim mislima ni ne sluteci u tom trenutku da ce im to biti poslednje, bez mogucnosti i da se oproste sa nekim, bez mogucnosti da kazu bilo sta zauvek su nestali. Ali zauvek, to je konacno, nema ih niti ce ih biti ikada vise kao da nikada nisu ni postojali. Tek tako. Dok pucnes prstima nestane sve ono sto je bilo vazno, sve sto te je okupiralo, sto je cinilo tvoj zivot. Nestane bez traga kao da nikada nije ni postojalo. A to je ono sto je najvaznije, ne postoji nijedna stvar u svetu koja je vaznija od toga. Samo jedan jedini i n...