Opservatorium

Skoro sam citao jedan tekst u kome covek prica o tome kako je u vojsci imao priliku da se upozna sa tim koliki je procenat ljudi koji su nepismeni, i koliko se sam, osecao neprijatno kada je morao da procita odredjeni tekst tecno, bez sricanja, deljenja teksta na slogove itd. Jucerasnja poseta pozorisnoj predstavi Ribarske svadje u Narodnom pozoristu me je dovela na vrlo slican zakljucak. Sav radostan sto sam ponovo u pozoristu posle duzeg vremena, bio sam potpuno sokiran i prikovan za stolicu. Glumci su se na sceni izrazavali iskrivljenom hrvatskom ijekavicom, ostrvskog tipa, sa potpuno nepoznatim recima lokalnog karaktera! Da se razumemo, nisam nacionalista, niti mi smeta hrvatski jezik, ali mi smeta da odem u Srpsko Narodno pozoriste i ne razumem ni jednu jedinu rec predstave! Koja je svrha gledanja predstave ako ne mozes da razumes radnju?? Par scena i dijaloga koji su bili smesni, publika koja je jednako odsecena od predstave kao i ja sa...

A zapravo, to su pogledi na svet, prizme kroz koje posmatramo svet oko sebe. To su umiksani svi oni osecaji koje imamo u nekom trenutku, stavovi, dosadasnja iskustva, nadanja, ocekivanja, sistem razmisljanja.  To je ono kako reagujemo ne stizuci da sagledamo citavu situaciju iz nekog drugog ugla. Ili.. ne zeleci, ograniceni svojim razmisljanjem ne mozemo da je sagledamo drugacije nego onako kako jesmo, oslanjajuci se na svoje potvrde, i pokusavajuci da od drugih iznudimo opravdanje za iste.. Sa pitanjima u stilu: u pravu sam zar ne, to je tako, to je normalno tako zar ne? Svi bi uradili tako. A sta znaci svi? ko su svi? vecina? da li je vecina merodavna? ili je to zapravo mediokritet samo..?  Da li je odobravanje nekog postupka validacija tog istog cina? Njegova valorizacija?  I cesto tada pomislimo na kratko kako je sigurno da smo u pravu, jer moramo da razmisljamo tako, da ne bi unistili to malo sigurnosti koje smo stekli.. Jer.. sumnjati u svoje postupke je isto sto ...

Moj večerašnji susret sa prijateljima iz Finske je obeležio jedan veoma neugodan trenutak koji će me sigurno naterati da se duboko zapitam oko nekih tako naizgled beznačajnih stvari kojih možda nismo ni svesni.. Naime, dok smo sedeli u jednom kafiću u Tašmajdanskom parku, prišla je našem stolu vremešna bakica i zamolila nas za neki dinar. U principu ne volim da dajem prosjacima jer se na taj način bar po meni daje podrška takvoj pojavi u našem društvu, ali razumem i da je situacija jako teška i da mnogi ljudi bukvalno gladuju, a ova žena je delovala baš tako - kao penzioner koji nema šta da jede. Počeo sam mahinalno da pretrpavam po džepovima ne bih li našao nešto sitno što bih joj dao, mislio sam čak i 50-100 din, ustah i sa stolice ne bih li pretresao i zadnje džepove, međutim nemajući ništa tako sitno, slučajno nađoh samo neku sitninu i ne gledajući koliko, sručih joj to šaku uz iskrenu izjavu kako zaista nemam više. Na to žena progunđa i ode. Posle nepunih 10-ak minuta videh je da...

Da li ste primetili da zivimo u svetu markera? Da li imate svog markera? Svi ih imaju..Sta god da radimo i gde god da se okrenemo mi smo okruzeni stvarima i ljudima koje koristimo kao svoje markere. One nam pomazu da odrzimo svoj kurs, kako u zivotu, tako i u svakodnevnim aktivnostima. Uzmimo na primer prelazak preko ulice. Vas marker ce biti semafor. Kada je zeleno drzacete se toga dok prelazite ulicu. Medjutim to je nametnuti marker. Markeri o kojima govorim su oni koje sami sebi odredjujemo a da toga nismo svesni. Na primer, to moze biti osoba sa kojom se poredimo, nadmecemo u zivotu, ali moze da bude i automobil ispred nas na autoputu koji ce nam drzati paznju kako ne bi zaspali..Svako lako pronalazi svog markera a da to ni ne primeti..Skoro sam na bazenu shvatio da potpuno nesvesno koristim jednog lika koji je plivao pored mene kao markera. Kad god bi on doplivao do mene, ja bih se otisnuo i suprotno.. Bio mi je potreban neko ko ce mi drzati tempo, kako bih imao neki reper. To je ...

Primetio sam da su u nasoj javnosti prisutna tri pravca razmisljanja: 1. Sve sto je strano je bolje od domaceg - iz cega proizilazi da su drugi bolji 2. Sve sto je domace je sranje - iz cega proizilazi da smo mi najgori 3. Sve sto je strano je sranje - iz cega proizalizi da smo mi bolji Ako bi mogli to da konstatujemo sa pozitivne strane rekli bi da je nase javno mnjenje bogato. Sa negativisticke tacke ono izgleda ograniceno.. Medjutim ovo nije clanak u kome bih zeleo da se bavim analizom pomenutih kategorija. Ovde bih zeleo da obratim paznju na tu potrebu za poredjenjem. Potreba da se poredimo sa drugima je jaca od nase prirodne potrebe da prihvatamo i da se divimo boljima ili budemo srecni ( a ne ponosni) onime u cemu smo dobri. Realno gledano delujemo kao drustvo optereceno kompleksom nize vrednosti, odnosno vise vrednosti, koje kao izlaz iz svega vidi kompenzaciju baziranu na poredjenju kao potvrdu sebe i svog postojanja (filozofska zemlja, zar ne?) Pa tako mi ...

U toku jedne male diskusijice na um mi je pala jedna tako moguca solucija vezana za zivot u vasioni. Sta ako zapravo mi nismo tako sami u svemiru? Sta ako zapravo na svim planetama postoji zivot, samo mi nismo u stanju da ga prepoznamo ograniceni svojim culima? Opste je poznato da covek ne moze da identifikuje oko sebe sve pojave, kao sto su ultraljubicasti zraci, gama zracenje, aura, itd a da pri tom one postoje. Sta ako su planete za koje smo ubedjene da su puste zapravo zive samo mi sa svojim culima nismo u mogucnosti da prepoznamo taj zivot? A mozda ni oni nas? Mozda zapravo hodamo jedni kroz druge, kroz razlicite prizme, vremenski uslovljeno odredjene samo po zakonima koji postoje u okvirima datog sveta. Ili su ti zivoti toliko drugaciji da ne mozemo ni da zamislimo njihove relativitete pomocu svoje logike. Da li je moguce da isto tako koliko mi ne mozemo da "vidimo" njih, ni oni ne mogu da vide nas, jer se oslanjaju na svoje poimanje sveta? Mozda smo i mi samo jedna od...

Gledam ovo sve sto se desava oko nas vec decenijama i ono sto nikako ne mogu da razumem sve vreme je zapravo tolika kolicina ljubavi prema jednoj istoj stvari. I Srbi i Albanci zele po svaku cenu Kosovo. I jedni i drugi ga vole, bore se za njega, ginu, trose svoje zivote, za jednu jedinu rec. I kad kazem rec, zaista mislim bas na rec, jer da je u pitanju ljubav prema zemlji, da li bi ona izledala ovako kako izgleda? Toliko Ljubavi na jednom mestu i prema istom mestu, a to mesto nikad gore nije izgledalo.. Ako se tako voli zemlja kako tek izgleda kada se mrzi?? Da li je neko bio dole i video kolika je to beda? I koliko tamo zapravo nicega nema? Ok, reci cete verovatno, jeste ali dole su manastiri, dole su nase tekovine kulture, dole su spomenici..Ma nije nego. Kada ste poslednji put posetili neki manastir u blizini Beograda? Koliko manastira ima u Srbiji? Koliko crkava? Koji se manastiri nalaze u Šidu, koji je u Srbiji? Koliko? Ne znate..jer je to nase, sto bi se onda i posecivalo,...

Zanimljivo kako muskarci pokazuju svoju gordost kad god se susretnu na ulici sa nepoznatim muskarcem. Cesto se oseca medjusobna nepodnosljivost, odbojnost, rivalstvo, cesto i reze nervozno jedni na druge.. Medjutim, kada ulicom prodje zgodna, izazovna cica, odjednom nestaje sva ta namrgodjenost na njihovim licima, sva ta stroga ozbiljnost kojom pokusavaju da okolini pokazu (i dokazu) svoju muskost, i umesto toga, na njihovim licima se pojavi blazeni osecaj razumevanja. Oni postaju ta divna stvorenja, ozarena svetloscu vantelesnog, sa potpunim razumevanjem za nevolje onog drugoga, i pogledima kao da zele reci: " Da, prijatelju, sve razumem, potpuno saosecam sa tobom, i ja bih isto ..  "

Ovih dana se dosta prica o zastiti zivotinja, bilo da je rec o samostalnim inicijativama, grupa gradjana ili citavog drustva, medjutim izgleda da mi ljudi ili vidimo samo ono sto zelimo da vidimo, ili volim da drzimo zatvorene oci nad onime sto nas uznemirava.. Da li realno postoji mogucnost da se zivotinje zastite, i ako postoji, hoce li mi neko reci koja je svrha toga? Da bi bile zive? Ili da ne bi patile dugo? U nasem narodu postoji posalica koja kaze: Dere se ko svinja pred klanje. Simpaticno zvuci zar ne? Medjutim razmislimo li malo vise, prvo sto mozemo da razumemo je zasto se svinja dere? Da li mozda zna sta je ceka? Drugo, pitanje koje se namece samo po sebi, kako to treba da se dere neko koga vode na klanje? Da li postoji razlika u dreci izmedju svinje, psa, macke, male mace, kuce, patkice, pileta.. Ili svi oni skviknu isto? Ili pitanje koje ide uz to, zasto bi iz svega izuzeli ljude? Po cemu smo to mi vredniji od drugih zivotinja? zar zivot nije zivot? Zamislite...