Opservatorium

Uvek mi je bilo zanimljivo da vidim kako se umiljate, male mace pretvaraju u zveri kada osete miris mesa. Na neki način te podseti na Bilboa iz Gospodara prstena u trenutku kada ugleda prsten, i kada od jednog simpatičnog vremešnog dekice na trenutak progleda zver. U tim trenucima možeš najbolje da vidiš svu onu neposrednu prirodnu divljinu života koji smo mi okupali i odenuli u lepo fino odelo i dali mu ime Cica Maca. I onda kada umiljat lav krene da trga nežnu antilopu, shvatimo svu surovost i neposrednost života koji nema ljupka pravila bontona koja je osmislio čovek. Jer ta divlja zverstva jedne životinje nikada neće biti ista kao zverstva koja iz nebuha i niskih pobuda i ludila svog ega počini čovek. Životinja se ne pretvara da je fina i lepa, to čini samo čovek, kao vrhunski licemer koji beži od bolne stvarnosti, ulepšavajući sebe samog i životinje, pripisujući im neke sposobnosti koje im samo kvare sliku onoga što jesu - surove zveri u svoj svojoj lepoti iskrenog ubijanja u ...

Najteže je kada protivno svojoj prirodi moraš da budeš djubre prema nekome da bi te drugi razumeo, jer je đubre naučilo sebe samo da komunicira sa drugim đubretom, te svaku dobrotu i kulturu smatra dozvolom da bude još veće đubre.

I zato ostavite čoveka u problemu da sam rešava svoj problem. Zvuči grubo, ali ako mu zaista želite dobro uradićete tako. Time što ćete mu ga vi rešiti oslobodićete ga samo privremeno onoga što ga guši i on neće više biti upućen na rešavanje tog problema. Kada se kasnije taj problem opet pojavi, ili neki drugi, novi, čovek će samo tražiti dalje način da ga zaobiđe, kao što je uradio i prvi put. A svaki sledeći put će rešavanje problema biti sve teže. Zato ako vam je stalo zaista do nekoga ostavite ga da sam rešava svoje probleme, a problemi se najbolje rešavaju kada je čovek pod pritiskom istih. Što ne znači da mu ne treba pružati podršku u rešavanju istih. Podrška je uvek dobro došla.

Jedna od češćih ljudskih zabluda je očekivanje pokajanja u odsudnom trenutku onoga na koga pokušavamo da prethodno utičemo svojom mudrošću patronizirajući mu. Primer je sledeći. Uzeo sam roditelja ali vrlo često to može biti i prijatelj ili neko drugi: Roditelj saopštava detetu ono što misli da je za njega jako bitno. Setićeš se jednog dana mojih reči i shvatićeš da sam bio u pravu.  Setićeš se jednog dana. Na tome počiva nadanje mudraca u želji da njegova mudrost koju je on izgovarao pre mnogo godina bude shvaćena uz uspomene na njega, a on kupiti zasluge onoga ko bude shvatao taj nauk. Ovo je tipična bludnost omamljenog mozga zadojenog sa SuperEgom. Nema šanse da se to ikada desi. Mnogo je verovatnije da će taj neko u odsudnom trenutku pomisliti loše o vama i dodatno vas okriviti za to što ste se pravili pametni nego se setiti vaših reči u kajanju što vas nisu poslušali. Tako nešto je moguće u filmovima za decu, bajkama i pripovetkama. U realnom životu se dešavaju su...