Svaki put kada umre jedan covek ugasi se jedan ceo svemir
Razlog mog danasnjeg clanka ne lezi niti ima ikakve veze sa 01. januarom kao pocetkom nove godine, ili slicno. Tema koja me ovih dana negde dotakla i nesvesno se uvukla u moj um kao neka vrsta osvescenog straha od osecaja prisutnosti neminovnog. Mozda vise zapravo ima sa ovim slucajem koji se desio 31. decembra na Dedinju kada je taj matorac dzipom divljacki pregazio dvoje mladih ljudi 30.tih godina. Razmisljam o tome kako su isli ulicom okupirani svojim svakodnevnim mislima ni ne sluteci u tom trenutku da ce im to biti poslednje, bez mogucnosti i da se oproste sa nekim, bez mogucnosti da kazu bilo sta zauvek su nestali. Ali zauvek, to je konacno, nema ih niti ce ih biti ikada vise kao da nikada nisu ni postojali. Tek tako. Dok pucnes prstima nestane sve ono sto je bilo vazno, sve sto te je okupiralo, sto je cinilo tvoj zivot. Nestane bez traga kao da nikada nije ni postojalo. A to je ono sto je najvaznije, ne postoji nijedna stvar u svetu koja je vaznija od toga. Samo jedan jedini i n...