Opservatorium

Ta idiotska, idiotska ideja da od tebe nešto zavisi, da ti utičeš nešto na ljude svojim angažovanjem, tvrdnjama, stavovima, da si veoma važan, da si neki faktor.. a zapravo je to najveća samoobmana koju tvoj mozak može da proizvede. Jer od tebe realno ništa ne zavisi, mišljenje je kao i dupe, ima ga svako, a šta će neko o tebi misliti tek je potpuno nebitno, jer si i sam nebitan u svemu. Pričao ovo ili ono, radi ovo ili ono, stvari će se dešavati, i ići svojim tokom, a jedino  što možeš je da pokvariš svoj odnos sa nekim, a zbog čega, zbog toga što on kaže ovo, a ti misliš ono, a zapravo i on i ti, i oni, i vi, svi smo mi u suštini potpuno nebitni. Odakle to onda dolazi? Iz želje da budeš shvaćen, da te neko razume, da se osetiš korisan, da se osetiš važan? Da se osetiš da imaš neko mesto? Šta je to što ljude tera da toliko pažnje pridaju sebi i tome šta misle, šta pričaju i sl? Da li je to delo super ega, ili ljudske sujete, taštine, koja u nama pokušava da dođe do izražaja, ili u...

I stvarno, ravnodušnost je najgore stanje od svih. Ono od kojeg se umire. Bolje je osećati i mržnju i bol nego biti ravnodušan. Iz svakog od tih osećanja postoji nada i šansa za oporavak ili promenu, ali pre svega postoji osećanje života koje te gura napred. I sva osećanja su za čoveka, ali u ravnodušnosti ih jedino nema. Ravnodušnost nosi u sebi bezvoljnost, a ova ubija unutrašnjeg pokretača, onog zaduženog za osećanje živosti. Mislim da je neki poslednji stadijum depresije upravo ta ravnodušnost.  Čak i Novi Zavet ima jednu rečenicu koja govori u prilog opasnosti od ravnodušnosti, a ide ovako:  "..Znam tvoja dela, da nisi ni hladan ni vruć. Kamo sreće da si hladan ili vruć. 16 Ovako, zato što si mlak i nisi ni vruć ni hladan, izbljuvaću te iz svojih usta."