Iritantna potreba za normalnoscu
Jedna me stvar baš iritira u našem društvu: Potreba drugih da se zanimaju tuđim stvarima i tuđim životima. To se ogleda u svakom momentu, čak i najbanalnijim situacijima. Tipa ulaziš negde na neko mesto i neko bulji u tebe, sediš u kafiću drugi bulje u tebe, slušaju, uzimaju tuđe telefone i preturaju po njima, čitaju jedni drugima poruke, čitaju poruke sa tuđeg telefona u GSP-u, komentarišu izglede drugih, prepričavaju šta je neko uradio, kako neko živi, šta je rekao.. Neko se malo drugačije ponaša ili oblači od ustaljenog i uobičajenog i odmah privlači neku pažnju. Prosto viri iz ljudi koliko su bezidejni i prazni, koliko su im životi prazni da nemaju nikakva druga posla niti misli koje ih okupiraju da bi se njima zanimali već im je potrebno nešto iz spoljneg sveta, neke površne stvari i stalno ti drugi, drugi koji su im potrebni da ih ismeju, da im se podruguju, samo da bi sebe doživljavali kao normalne.