Opservatorium

Primetio sam da su u nasoj javnosti prisutna tri pravca razmisljanja: 1. Sve sto je strano je bolje od domaceg - iz cega proizilazi da su drugi bolji 2. Sve sto je domace je sranje - iz cega proizilazi da smo mi najgori 3. Sve sto je strano je sranje - iz cega proizalizi da smo mi bolji Ako bi mogli to da konstatujemo sa pozitivne strane rekli bi da je nase javno mnjenje bogato. Sa negativisticke tacke ono izgleda ograniceno.. Medjutim ovo nije clanak u kome bih zeleo da se bavim analizom pomenutih kategorija. Ovde bih zeleo da obratim paznju na tu potrebu za poredjenjem. Potreba da se poredimo sa drugima je jaca od nase prirodne potrebe da prihvatamo i da se divimo boljima ili budemo srecni ( a ne ponosni) onime u cemu smo dobri. Realno gledano delujemo kao drustvo optereceno kompleksom nize vrednosti, odnosno vise vrednosti, koje kao izlaz iz svega vidi kompenzaciju baziranu na poredjenju kao potvrdu sebe i svog postojanja (filozofska zemlja, zar ne?) Pa tako mi ...

U toku jedne male diskusijice na um mi je pala jedna tako moguca solucija vezana za zivot u vasioni. Sta ako zapravo mi nismo tako sami u svemiru? Sta ako zapravo na svim planetama postoji zivot, samo mi nismo u stanju da ga prepoznamo ograniceni svojim culima? Opste je poznato da covek ne moze da identifikuje oko sebe sve pojave, kao sto su ultraljubicasti zraci, gama zracenje, aura, itd a da pri tom one postoje. Sta ako su planete za koje smo ubedjene da su puste zapravo zive samo mi sa svojim culima nismo u mogucnosti da prepoznamo taj zivot? A mozda ni oni nas? Mozda zapravo hodamo jedni kroz druge, kroz razlicite prizme, vremenski uslovljeno odredjene samo po zakonima koji postoje u okvirima datog sveta. Ili su ti zivoti toliko drugaciji da ne mozemo ni da zamislimo njihove relativitete pomocu svoje logike. Da li je moguce da isto tako koliko mi ne mozemo da "vidimo" njih, ni oni ne mogu da vide nas, jer se oslanjaju na svoje poimanje sveta? Mozda smo i mi samo jedna od...

Gledam ovo sve sto se desava oko nas vec decenijama i ono sto nikako ne mogu da razumem sve vreme je zapravo tolika kolicina ljubavi prema jednoj istoj stvari. I Srbi i Albanci zele po svaku cenu Kosovo. I jedni i drugi ga vole, bore se za njega, ginu, trose svoje zivote, za jednu jedinu rec. I kad kazem rec, zaista mislim bas na rec, jer da je u pitanju ljubav prema zemlji, da li bi ona izledala ovako kako izgleda? Toliko Ljubavi na jednom mestu i prema istom mestu, a to mesto nikad gore nije izgledalo.. Ako se tako voli zemlja kako tek izgleda kada se mrzi?? Da li je neko bio dole i video kolika je to beda? I koliko tamo zapravo nicega nema? Ok, reci cete verovatno, jeste ali dole su manastiri, dole su nase tekovine kulture, dole su spomenici..Ma nije nego. Kada ste poslednji put posetili neki manastir u blizini Beograda? Koliko manastira ima u Srbiji? Koliko crkava? Koji se manastiri nalaze u Šidu, koji je u Srbiji? Koliko? Ne znate..jer je to nase, sto bi se onda i posecivalo,...

Zanimljivo kako muskarci pokazuju svoju gordost kad god se susretnu na ulici sa nepoznatim muskarcem. Cesto se oseca medjusobna nepodnosljivost, odbojnost, rivalstvo, cesto i reze nervozno jedni na druge.. Medjutim, kada ulicom prodje zgodna, izazovna cica, odjednom nestaje sva ta namrgodjenost na njihovim licima, sva ta stroga ozbiljnost kojom pokusavaju da okolini pokazu (i dokazu) svoju muskost, i umesto toga, na njihovim licima se pojavi blazeni osecaj razumevanja. Oni postaju ta divna stvorenja, ozarena svetloscu vantelesnog, sa potpunim razumevanjem za nevolje onog drugoga, i pogledima kao da zele reci: " Da, prijatelju, sve razumem, potpuno saosecam sa tobom, i ja bih isto ..  "